- Hoću da kažem šta sam predhodno numila. Padne mi neka zavesa preko mozga. Ne mogu da progovorim. Ne znam šta sam htela da kažem. Ostala sam bez teksta i bez misli. Zinem ko riba na suvom i samo zaćutim. – Klijentkinja je stavila ruku na usta i zagledale se u mene. – Posle, kad sam sama, setim svega što nisam izgovorila, ali je kasno. Ljutim se na sebe i ne razumem šta me snađe.
- U kojim situacijama ti se to dešava?
- To mi se dešava u važnim situacijama – kada želim da raščistim neke probleme, ozbiljno pričam sa decom, obrazložim razloge za svoje napredovanje na poslu, iskažem svoja osećanja prema partneru, stavim primedbe, izvedem prezentaciju projekta….
Razumem je, I meni se nešto slično dešavalo u mladosti a ponekad i sada. Više puta sam se potpuno zablokirala na ispitima. To je grozno, neprijatno i veoma blamantno osećanje, pogotovu ako u vas pilji profesor i ceo anfiteatar ispunjen studentima. I nema veze sa tim da li znam ili ne znam odgovor na pitanje. U tom jezivim trenutku, u mom univerumu odgovor i reči ne postoje.
A tek u ljubavnim situacijama, kada sam želela da izrazim svoja osećanja ili rasčistim neku važnu situaciju…
U najgorme slučaju, ako uspem da progovorim, dešavalo se da kažem neku otrcanu frazu u jednoj rečenici, ili nešto što uopšte ne mislim. Jednom sam čak i napisala tekst o tome šta osećam. Pa sam ga onda dobro provežbala nekoliko puta, da utvrdim gadivo. Okrenula sam telefon da razgovaram sa svojom tadašnjom ljubavlju. Izgovorila sam jedno dve rečenice drhtavim glasom… Spustila slušalicu i briznula u plač… Dođavola, mrak mi pojeo mozak i sve u njemu.
- Kada je to počelo? – pitala sam klijentkinju.
- Odavno. – Odmahnula je glavom I gurula naočare na nos. – Mama je pričala uvek sto na sat i držala mi beskrajne lekcije. Na kraju kad ona završi ja ni ne znam šta sam htela da kažem. Smo klimnem glavom da više ne moram da je slušam. Kad sam kao tinejdžer počela da se bunim i postavljam zahteve, otac me kratko ućutkivao pretećim glasom i slao u sobu da razmislim o svom ponašanju. U školi sam strepela od toga da me nastavnik slučajno ne prekine jer neću znati kako da nastavim.
- U kojim situacijama možeš da izraziš to što misliš i osećaš?
- Ja sam brbljiva. – Klijentkinja se smeje. – Sve je savršeno kada pričam sa prijateljima I bliskim ljudima i kad je situacija uobičajena i opuštena. Međutim, kada je nešto važno a nekako nezgodno ili konfliktno, onda se povlačim. Recimo, sada hoću da kažem ćerki kako brinem zbog toga što radi posao a zanemarila je fakultet. Smislim sve u glavi, nađem dobre primere i argumente, predloge kako da se to reši I onda kad je vidim ništa… Kao da stojim ispred vrata koja ne mogu da otvorim.
Razumem klijentkinju – strah da izrazi sebe, svoje mišljenje, nesigurnst, strah da će biti neshvaćena ili odbačena, strah da će biti odgurnuta ili kažnjena, strah da će izgubiti ljubav ili naklonist onih koji su joj važni…
Koreni su obično u detinjstvu. U mnogim porodicama postoji neverbalni poruka roditelja “deca se vide, ali se ne čuju.”, “kad odrasli govore deca ćute”. Ako to nije slučaj neki roditelji dečije izražavanje stava, mišljenja, osećanja, protivljenja, doživljavaju kao bezobrazluk i nepoštovanje njihovog roditeljskog autoriteta. Pri tome zaboravljaju da su oni ti koji bi trebalo da nauče dete kako da komunicira i kako se rešavaju konflikte situacije kada se ljudi ne slažu ili imaju različito mišljenje. Naravno, teške razgovore prate i jaka osećanja koje nije lako nositi i izraziti.
Ali, kako je rekao neki mudar čovek “da nije bilo mame i tate, ne bi bilo ni psihoterapije”. Pa da krenem sa poslom…
ARKONAmaja 
Оставите одговор