Prvi put sam se sa Redovima ljubavi susrela 1994. godine kada sam bila na edukaciji za geštalt psihoterapeuta. U tom periodu bila sam u prilično napetim odnosima sa svojom porodicom, posebno sa ocem. Moj otac nije pio alkohol svakodnevno, ali bi se nekoliko puta godišnje strašno napio i tada bi postajao veoma ekcesivan i agresivan. U poslednjoj takvoj situaciji je vikao, vređao i bio fizički nasilan prema mojoj majci. Ja sam bila prisutna  i razdvajala ih. Nakon toga sam se osećala tužno, ljuto, uplašeno, rastrzano i nisam mogla da se odlučim kako da se postavim prema svojim roditeljima i porodičnom problemu. Bila sam ljuta na majku što živi tako sa mojim ocem i što se nije razvela. Takođe sam očajavala što imam takvog oca koji pod dejstvom alkohola postaje agresivan, opasan i zastrašujući. Opet, s druge strane bio je vredan čovek i brižan otac. Moje misli su išle od toga da se veoma distanciram od njih do toga da ih nekako primoram na lečenje i bračno savetovanje. U svakom slučaju, nisam se osećala dobro.

Prva tema koju sam uradila metodom porodičnih konstelacija, koja se tada zvala Redovi ljubavi, je bio moj odnos sa ocem. Budući da su porodične konstelacije transgeneracijska metoda, raspored  koja pokazuje uzrok tadašnjeg porodičnog problema otvorio je porodičnu tramu koja se dogodila 6. aprila 1941. godine kada je bilo bombardovanje Beograda. Moj otac je tada imao 7 godina. Na Uskršnje jutro, avioni su poleteli iznad grada. Bomba je pala u dvorište kuće u kojoj su živeli. Moj deda Dobrivoje, prvi je bio na udaru eksplozije i ubrzo je izdahnuo. Očeva starija sestra, devojčica od 10 godina, ostala je bez nogu i u mukama umrla posle dva dana. Drugoj tatinoj sestri raznet je deo noge i svi su pretrpeli manje ili veće ranjavljanje. Sećam se kako mi je tata pokazivao ožiljak na ruci koji je nosio od tog kobnog dana.

Kakve slike dete od 7 godina može da ima nakon ovakve tragedije?  Kako može da preživi tolike razorne gubitke i neopisivu tugu cele porodice? Nakon takvih  bolnih iskustva, kakvih je nažalost bilo u svim nasim porodicama, oni koji su preživeli moraju da nastave dalje i da se ne okreću za prošlošću da bi nastavili život. Nalik biblijskoj priči o Sodomi i Gomori, onaj ko se okrene ostao bi zauvek skamenjen od bola.

Ovu ličnu priču sam podelila sa vama, da bih vas uvela u temu porodične traume, koja može da ostavi posledice i na nekoliko generacija.

Dakle, šta su bili rezultati mog prvog rada u okviru porodičnog rasporeda. Iako mu nisam ispričala ništa o ovom radu, moj otac se nakon njega nikada više nije ekcesivno napio i bio agresivan. To ne znači ja je postao svetac. Popije bi povremeno po neku čašicu, a kada zaista pretera, jednostavno bi otišao u sobu i legao da spava.

Pored toga, što je još i važnije, moj otac je postao je topliji i nežniji prema meni i majci i počeo je više da boravi u kući. Češće bi nas zagrlio i pokazao podršku i ljubav.

Zelim da napomenem jos jedno zapažanje. Postavljanje rada u porodičnom rasporedu ponekad prate sinhrnicistički događaji ili kako ih negde nazivaju „slučajni sticaji srećnih okolnosti“.

Dakle, nekoliko dana, nakon mog rada na odnosu sa ocem, pronađeni su dedini dnevnici.  Čovek kome je posle rata prodata porodična kuća, radio je rekonstrukciju zidova i u staroj peći za hleb našao je zazidane dedine dnevnike. Tako sam ja, nakon ovog rada dobila ne samo oca sa kojim sam bliskija i u mnogo boljim odnosima, nego i dedu kog nikada nisam upoznala i koji mi je uvek nedostajao. Čitajući njegove dnevnike mogla sam da osetim njegovu dušu, kako je mislio, šta je preživljavao i kakva je osoba bio.