„AU, ŠTO JE ŠKOLA ZGODNA“ Kako smo primenili alatke porodičnog rasporeda u školi.

Želimo da naša deca idu u školu u kojoj će u sigurnom i zdravom okruženju moći da saznaju, uče, razvijaju sposobnosti i veštine, ali i drugarstvo i zdrave socijalne odnose.

Inspiracija za primenu alatki porodičnog rasporeda u školi bila je Marijana Franke Grikš koja je 25 godina radila kao nastavnik u školi i takođe se bavila terapeutskim radom i porodičnim konstelacijama prema Bertu Helingeru. Ona je prva primenila neke alatke sistemskih konstelacija u okviru škole.

Marijana Franke Grikš

U svojoj izvrsnoj knjizi „Ti si jedan od nas“, detaljno je opisala šta je radila i kako je uspostavljala kontakt, rešavala probleme i komunicirala sa učenicima i njihovim roditeljima. Njena istraživanja, pokazala su da poštovanje principa sistemskih konstelacija sa učenicima, kako pojedinačno, tako i na nivou razreda, dovodi do: bolje kohezije unutar razreda, smanjenje agresivnih ispada učenika, veće etička i verska tolerancija, bolji odnos sa nastavnicima i poboljšanje ocena, odnosno rezultata u učenju.  

Knjiga „Ti si jedan od nas“, prepuna je iskustva u radu sa decom i učenicima i može da bude veoma korisna i inspirativna kako nastavnicima tako i roditeljima. Obiluje primerima iz svakodnevnog života, vežbama i veoma je lako razumljiva i praktična.

Knjiga „Ti si jedan od nas“, Marijane Franke Grikš

Projekat porodičnog rasporeda u školama u Srbiji

„Udruženje za sistemski i porodični raspored“ je u Srbiji od 2011 do 2014 imalo projekat akreditovan od Ministarstva Prosvete pod nazivom „Porodični raspored u radu sa agresivnom i hiperaktivnom decom osnovnoškolskog uzrasta“ u okviru programa za stalno stručno usavršavanje direktora, nastavnika i stručnih saradnika u školama. Program je održavan u školama Srbije i kroz njega je prošlo više od 150 učesnika.

Naš tim sa nastavnicima i stručnim saradnicima OŠ „Đorđe Krstić“

Ideje za izradu radnog programa seminara izvedene su iz principa porodičnog rasporeda i primenjene su na sistem škole i posebnih problema koje nastavnici imaju sa agresivnom i hiperaktivnom decom. U praktičnoj primeni našem timu mnogo su pomogle i vežbe koje je Marijana Franke Grikš  opisala u navedenoj knjizi.

 Tokom vremena u kome je izvođen projekat je dobijao najviše ocene od strane nastavnika i stručne službe, a oni su izveštavali da im je bio veoma koristan u radu sa učenicima. Na osnovu zvaničnog upitnika, kojeg popunjavaju polaznici nakon održanog seminara,  preko 90% njih je program ocenilo ocenom odličan ili vrlo dobar sa komentarom da je ovakav, sistemski i konstelacioni pristup inovativan i veoma koristan i primenljiv u datoj problematici kod dece.

Nastavnici su pisali u svojim validacijama seminara:

„Želim da ovaj seminar ima odjek i primenu za širu javnost jer ga smatram primenjivim i značajnim.“ Učiteljica, OŠ „Đorđe Krstić“, Beograd

“Seminar je na mene ostavio vrlo snažan utisak i otvorio mi novi put za rešavanje problema.” Nastavnik, ŠOSO “Mara Mandić”, Pančevo

Mamine rukavice

Marina, učiteljica prvog razreda, pričala nam je nakon nekih godinu dana kakve je rezultate imala. Evo njenog iskustva i kako je rešila situaciju koju je imala u razredu.

Na seminaru je iznela je problem kako ima teškoće u razredu sa jednom učenicom. Devojčica Anđela je sitna, tiha i povučena. Skoro da ne progovara. Negde tokom drugog časa počinje tiho da plače i tako je u suzama sve do kraja nastave. Počela je da ide u boravak ali je i tamo plakala pa sada baka dolazi po nju i vodi je kući dok ne stignu roditelji sa posla.

“Pričala sam sa devojčicom i ona je uglavnom promucala kako joj nedostaje mama. Razgovarala sam posle sa majkom i ocem koji u suštini ne znaju šta bi mogli da urade. Školski psiholog je imao neke ideje koje su donekle dale rezultate u smislu da je devojčica manje plakala.” – Marina se zadovoljno nasmešila. – “Onda sam se setila jedne vežbe koju smo radili na seminaru. Rekli ste na radionici da nekad daje rezultate da kažemo deci koja imaju tremu da zamisle da pored njih na stolici sedi neka osoba koja ih smiruje i uliva im poverenje – mama, tate, baka, tetka, bilo ko. Razmišljala sam kako da to prilagodim ovoj situaciji.

Jedno jutro, objavila sam u razredu da se igramo jedne igre. Neka svako uzme list papira i neka napišu ko bih ih radovalo da je sada sa njima od odraslih osoba. Zatim sami im dala uputstvo da taj list stave na pod, sa strane, pored svoje stolice. Deci se dopala igra i smejali su se. Najviše njih je izabralo mamu, zatim tatu, neko starijeg brata, neko baku, neko ujaka… Posle smo pričali o tome šta ih najviše raduje i dopada im se kod te odrasle osobe.

Pored toga, što mi je ta tema poslužila kao dobra priprema za sastav iz srpskog, moj dodatni cilj je bio da vidim kako će Anđela da reaguje. Bila sam oduševljena! Uošte tog dana nije plakala i na narednim časovima držala je svoj papir na stolu.

Nakon toga pala mi je na pamet još jedna ideja. Ne mogu da se setim da li sam to pročitala u knjizi Marijane Franke, ili ste to vi ispričali na seminaru ili mi se nekako logično nadovezala.

Dakle, poslala sam poruku Anđelinoj mami da joj da nešto svoje da ponese sa sobom u školu i da detetu kaže nešto u stilu „Evo ti moja marama, tako da uvek kad smo odvojene, znaš da sam pored tebe. Mislim na tebe i volim te. Jako ću te zagrliti čim se ti vratiš iz škole a ja sa posla.“

Onda je postalo smešno, budući da je mama dala Anđeli svoje rukavice. Devojčica je sela na svoje mesto u klupi sa jednom šarenom rukavicom na levoj ruci da bi desnom mogla da piše. Čvrsto je stezala tu levu pesnicu i odmah mi je bilo jasno o čemu se radi. Rukavica joj je bila prevelika pa je dugačke prste rukavice skrivala stiskom. Prosto mi se u glavi javila slika kako drži mamu za ruku.

„Jeli ti to hladno na levoj ruci? – Pitala sam je pred razredom. Ona je samo klimnula glavom. – Onda možeš da nosiš rukavicu dok se ne zagreješ.

I tako, dete je nosilo rukavicu svaki dan narednih nekoliko nedelja. Srećom da je bila zima. Čak se i nekim devojčicama dopalo kako to izgleda, kao neka posebna fora, pa su i one počele da nose jednu rukavicu tokom nekih časova ili na odmoru. Jedna od njih, Jelena, prišla je Anđeli i sprijateljila se. Nakon toga sam videla kako stoji u grupi sa nekoliko učenica na odmoru. Što je meni najvažnije prestala je da plače.

Prošle su nedelje tokom kojih je postepeno  počela da ostavlja rukavice u torbi. Više joj nisu potrebe.“

Veoma sam zahvalna iskustvu koje sam imala sa nastavnicima tokom ovog projekta. Spoznala sam da većina njih zaista ima iskrenu posvećenost svom poslu i želju da proširi svoje znanje, stekne bolje pedagoške alatke i bude u stanju da prepozna potrebe i specifičnosti novih generacija.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: