Dečiji zavet

Nenad, krupan čovek sa licem dobroćudnog medveda i osmehom dečaka vrteo se na stolici čim je seo. Bio je očigledno jako umoran, sa velikim podočnjacima i izdisao je kao da je ustrčao uz stepenice.

„Ako me pozovu zbog pacijenti, moram odmah da idem,“ – To je prvo što je rekao. – „Ja sam pedijatar.“

Otkro je da je očajan zato supruga traži razvod i preselila sa a decom u drugi stan. Pitala sam ga šta mu prebacuje.

„Kaže da me nema – ni za nju, ni za decu. Ona nema muža, deca nemaju oca.“ – Namršito se i stegao zube.

Da skratim priču. On stalno radi i pre i popodne, ponekad i spava u ordinaciji.

„Potpuno sam posvećen svakom detetu koje uđe na moja vrata. Važno mi je da proverim sve detalje i da uradim sve relevantne analize. I sitna greška može da bude fatalna.“ Gleda u pod i kaže da mu jako lupa srce čak i kada priča o tome. „Ne mogu da spavam. Stalno razmišljam o malim pacijentima, šta sam uradio, proveravam da li nisam nešto propustio. Ustanem i gledam literaturu, listam nalaze. Osećam strašan nemir i brigu za svakog od njih.“

Posle nekoliko susreta sitigli smo do ključne priče.

„Imao sam tri godine mlađeg brata koji se razboleo od leukemije kad je imao četiri godine. Išao sam sa roditeljima po bolnicama i slušao kako razgovaraju sa lekarima. Gledao sam kako se bore, skrivaju suze, očajavaju… Držao sam malog brata za ruku dok plače i guši se. Strašno sam se bojao dok je on svakim danom kopneo. Kad se približio kraj, molio sam Boga da uzme mene umesto njega.

Sećam se te zimske noći. Roditelji su bili u bolnici. Beka me je čuvala. Mene je poslala da spavam, a ona je gledala televizor u dnevnoj sobi. Nisam spavao. Plakao sam i jecao u jastuk da me ne čuje. Onda mi je došla misao, kao neka svetlost. „Kad porastem biću lekar. Neću dozvoliti da ni jedno dete umre nikad više.“ 

Kada sam to odlučio, postalo mi je mnogo lakše. Zaspao sam i moj život se usmerio ka tom cilju.

Kad smo mali i nalazimo se u situaciji koja nam je teška, zavet koji donesemo pomaže nam da se nosimo sa onim što se dešava i što nas okružuje. Kada položimo zavet, osetimo olakšanje, jer smo u svom dečijem svetu našli rešenje i način da preguramo.

Kasnije, tokom odrastanja i daljeg života, uglavnom zaboravimo zavete koji smo dali sebi kao dete. Međutim, on i dalje deluje iz nesvesnog i utiče na određene sfere našeg života.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: