„Tvoj posao je veliki deo tvog života i jedini način da budeš istinski zadovoljan je da radiš ono što veruješ da je značajan posao i jedini način da uradiš značajan posao je da voliš ono što radiš.“ Stiv Džobs

Posao ima nekoliko aspekata koji su važni da se imaju u vidu. Prvo, obezbeđuje nam materijalnu egzistenciju i omogućava da preživimo. Pored toga, kroz posao ostvarujemo socijalne kontakte i pripadnost određenom poslovnom i profesionalnom sistemu. Posao je značajan deo našeg samoodređenja, daje našim životima značenje i smisao, doživljaj postignuća, ostvarenja i identiteta.

Imajući sve to u vidu, izbor karijere i poslovnog puta je veoma značajan kako za efikasnost tako i lično zadovoljstvo.

U današnje vreme roditelji veoma rano počinju da razmišljaju o karijeri, veštinama i sposobnostima, kao i smeru profesionalnog usmeranja svoje dece. Pored roditelja na decu veoma utiču vršnjačke grupe, značajni autoriteti i različiti socijalni mediji. Pristuna je velika anksioznost kako kod roditelja, tako i kod mladih ljudi koji biraju svoj pravac profesionalnog usmerenja.

Mnogi savetuju „Sledi svoju strast“ ili „Radi ono što voliš.“ To nije baš koristan savet jer mladi ljudi često odgovore da vole mnogo različitih stvari ili još gore da ih ništa ne zanima.

Kada imamo 14 godina i vreme je da izaberemo školu, a kasnije obično i fakultet za dalje usmerenje i specijalizaciju u pogledu buduće karijere, nemamo nikakvo iskustvo u pogledu toga kako praktično izgleda raditi različite poslove. Zato smo prilično loši i neiskusni da predvidimo kako ćemo se osećati u budućnosti na određenom poslu i uopšte da li će nam to odgovarati i doneti nam profesionalno ispunjenje.

Pored toga ljudi imaju različitu motivaciju i fokus za posao. Neki vide ciljeve u poslu i životu kao mogućnost napredka, dostignuća i postizanja profesionalnog uspeha. Drugi su opet u izboru posla motivisani ostvarenjem sigurnosti, izbegavanju nevolja i odgovornošću prema porodici i ljudima koji od njih zavise.

Odnos prema poslu pored toga što je pod socijalnim i kulturološkim uticajima u mnogo čemu je uslovljen porodičnim vrednostima, stavovima i uverenjima. Mi pre svega gledamo svoje roditelje šta rade i kako se odnose prema svom poslu. Od njih dobijamo različite kako pozitivne tako i negativne poruke.

Neke pozitivne poruke izražene kroz narodne mudorsti kojie se prenose kroz generacije:

„Jedini način da uradiš značajan posao je da voliš ono što radiš.“

„Nemoj da prestaneš s poslom dok ne budeš ponosan.“

„Najbolji način da ceniš svoj posao je da zamisliš da ga nemaš.“

„Ko radi ne boji se gladi.“

„Gde treba motika, ne treba molitva.“

„Svaki je zanat zlatan.“

„U mladosti zapni u starosti pevaj.“

Naravno, postoji i priličan broj negativnih poruka koje dobijamo, a koje uslovljavaju naš stav i odnos prema poslu a čest nas čine i neuspešnim:

„Nikad oni mene ne mogu tako malo da plate, koliko ja mogu malo da radim.“

„Boli me uvo da učim posao, ja sam školu završila.“

„Posao je kuluk.“

„Ko radi, radilo mu se o glavi.“

„Nema para od poštenog rada.“…

Postoje porodice u kojima je tradicija da se deca odaberu istu profesiju kao i roditelji i predhodni članovi porodice (zanatlije, doktori, profesori, advokati, sveštenici, poljoprivrednici…), što je naravno bilo češće u ranijim vremenima. Takođe, vezano za profesije kojima se bave roditelji deca često biraju proridno ili društveno usmerenje. Proučavanjem porodičnog stabla primećeno je da se određeni talenti i darovi izviru kroz nekoliko generacija dok se ne ispolje u punom kapacitetu na nekom od potomaka.

Na primer, pored svoje profesije, deda je pisao kratke priče iz života, baba je bila nastavnica srpskog i obožavala je da čita, otac je povremeno a objavljivao članke u novinama, majka je pisala pesme a onda je unuk završio knjiženvnost i postao poznat pisac.

U svetlu sistemskih konstelacija posao i novac se obično zajedno razmatraju iz razumljivih razloga, ali oni nisu isto. Pored toga što je posao jedan od izvora novca kojim obezbeđujemo materijalnu egzistenciju, sigurnost, posao nam daje pripadnost poslovnom sistemu, profesionalnom svetu, otvara široku mrežu međuljudskih odnosa i omogućava nam da kroz postovna postignuća porvrđujemo, dobijamo poštovanje i ostvajujemo značajna lična i kolektivna postignuća.

Jedan od mnogobrojnih uzroka tešlog odnosa prema poslu mogu da budu egzistencijalne traume kako povezane sa ličnim životnim iskustvom, tako i sa transgeneracijskim prenosom.

Goran (32) je crna ovca u porodici. Njegovi roditelji i sestra su zaposleni i materijalno situirani. On je završio zanat i živi na ivici egzistencije. Radi povremeno i tek toliko da jedva ima za hranu. Nakon što su mu isključili struju u stanu jer nije imao da plati nekoliko meseci,  mlađa sestra ga je nagovorila da dođe na psihološko savetovanje koje će ona da finansira.

Goran je pogrbljen, depresivan, zapušten u neurednoj odeći, ne gleda u oči i uglavnom ćuti. Povremeno ima neke duhovite opaske što mi je davalo nadu da ipak uspostavljamo neku saradnju. Međutim, nakon tri meseca susreta skoro da nismo napravili nikakav pomak. Nagovorila sam ga da prisustvuje susretu porodičnog rasporeda da bih videla da li će grupa i konstelacioni radovi da ga pokrenu u otvaranju i suočavanju sa pasivnošću i nebrigom prema svom životu.

Sedeo je tako žalostan, odvojen od svih u grupi, usamljen  i gledao je u pod sve dok događanja u jednom radu nisu privukla njegovu pažnju.  Tokom rada se otvorila traumu rođenja i rađanja. Klijentkinja je na porođaju doživela kliničku smrt a njena beba se gušila zbog obmotane pupčane vrpce oko vrata.

Dok se predstavik za bebu u na podu gušio i pokušavao da dođe do daha, Dragan se sklupčao i počeo da rida na glas. Nakon rada je samo izašao bez pozdrava i napustio prostor. Njegova sestra me zvala da pita da li nešto znam i šta se dogodilo jer nije dolazio naredna tri dana u svoj stan i nije se nikome javio. Nije došao ni na sledeći dogovoreni susret.

Nakon dve nedelje se sam javio telefonom, što je bilo neobično jer je njegova sestra obično zakazivala susrete samnom i rekao kada će da dođe na razgovor.

Sedeli smo tako i ćutali. Osećala sam da je pogrbljen pod nekakvim velikim teretom. A onda je progovorio.

„Moj najbolji drug i ja, taman smo završili srednju školu, ja upisao višu a on fakultet. Dobili smo dobar posao da okrečim jedan veliki stan u naselju kraj Save. Radovali smo se dobroj zaradi i kako ćemo da imamo novca da kupimo polovna kola i putujemo po Grčkoj, zabavljamo se, ludujemo, muvamo devojke i se o čemu sanjaš u tim godinama.  Radili smo stan, smejali se, slušali muziku i kovali planove za budućnost u kojoj smo srećni, bogati i uspešni.“

Dragan je dugo začutao, gledao u pod a ruke su mu drhtale. Napokon je progovorio veoma tiho.

„Nije hteo da idemo na kupanje na reku posle posla. Pritiskao sam ga, nagovarao i zazao da idemo da plovamo. Bilo je lepo veče. Nije čak imao ni kupaće gaće nego bokserice. Skočili smo u reku, plivali neko vreme i onda ga više nisam video… Nikad ga više nisam video…“

Dragan je očajno gledao kroz prozor pokušavajući da povrati samokontrolu..

„Služba spasavanja… Policija… Kasno u noć otišao sam kod njegovih roditelja da im saopštim… „

„I ja sam umro tog dana. Sva radost i želja su nestali iz mene. Nema jutra da ustanem i krenem na neki posao ili negde drugde, a da ne satirem sebe krivicom i besmislom svog postojanja.“

Tko smo počeli. I bilo je potrebno skoro dve godine da Goran oprosti sebi i ponovo se okrene životu.

Ponekad sebe polusvesno ili nesvesno kažnjavamo za događaje i iskustva kroz koja smo prošli. Verujemo da smo krivi i da je potrebno da ispaštamo, odreknemo se svog života,  zbog stvari koje smo uradili ili nismo uradili.