Drugi dan Kongresa Mira 2006. u Beogradu. Ustvari, prvi radni dan ujutro posle svečanog otvaranja kada je Bert Helinger započinjao radionicu u Beogradu. Ana iz organizacije me uzrujano pitala: „Hoćeš li ti da radiš svoju temu? Znaš li nekog ko ima zdravstvenu temu?“ Ustvari, bilo je potrebno da neko bude prvi, da sedne pored Berta Helingera i razbije led, otvori dušu i otkrije porodične rane, pred velikom publikom u krcatoj sali Pedagoškog fakulteta sastavljenom sve od kolega psihologa, klijenata naklonjenih metodi i mnoštva tragalaca i profesionalaca u različitim oblastima psihologije, pedagogije i alternativne i tradicionalne medicine.  Niko nije hteo da bude prvi na „vrućoj stolici“. Nisam ni ja. Svakako sam odgovorila: „Hoću.“ Znala sam da mi se takva prilika pruža možda jednom u životu i moj sitiničavi ego sklon sabotiranju i izvlačenju je morao da odstupi i ode u podrum.

Onda se vremenski tok promenio. Kao da se zaustavio i fokusirao. Našla sam se na bini i sedela sam pored Berta. Iskreno, i bez foliranja, osećala sam se kao da sam pod zaštitom nekog svetlosnog krila i istovremeno sasvim obično i pribrano. Bert je pitao koji moj zdravstveni problem i onda je sledilo prevođenje sa nemačkog na dvajezika, engleski i srpski. Povremeno bi Bert govorio izmešano i nemački i engleski.

„Od treće godine imam problem sa vidom i razrokošću.“ Nastojala sam da budem kratka i sažeta.- „Prvo sam bila dalekovida a onda sam od 12.godine počela da budem kratkovida. Imam veliku dioptriju. U prvoj trudnoći sam imala krvarenje na retini tako da sam na jedno oko skoro slepa.“

ČUDNA PORODIČNA ISTORIJA

Ono što nisam rekla, a Bert nije ni pitao, to je da problem sa očima u mojoj porodici ima dugu i čudnu istoriju.

Priča koja je do mene došla je je sećanje sedmogodišnje devojčice koja je ostavljena u sirotištu 1887.godine u Miškolcu, Mađarska. To je bila moja prababa Veronika Milih. Imali su kuću, toga se sećala. Ona je živela sa roditeljima i još dve starije sestre. Roditelji su stradali u nesreći na Balatonu kada se potopio brod na kome su bili. Kad su ostale same, jedna od sestri je radila kod apotekara i on se srasno zaljubio u nju. Zato što nisu mogli da budu zajedno, ili ona nije htela više da bude sa njim, ili iz ljubomore, ili iz nekog sedmog razloga koji niko ne navodi,  apotekar je devojku (prababinu najstariju sestru) polio benzinom i zapalio. Tako je Josefina izgorela i ubijena.

Nakon toga, srednja sestra Rosa je prodala porodičnu imovinu, ostavila moju prababu Veroniku u sirotištu i otputovala za Ameriku. Veronika je tada imala sedam godina.

Od prababe Veronike dolazi priča da je bila tako gladna u sirotištu, da je dok je čuvala živinu, jednom je zubima zaklala gusku, pregrizavši joj vrat. Počela je da jede živo meso i nakon toga da povraća. Časne sestre su je našle krvavu i bolesnu. Onda su je mnogo tukli i kaznili zbog toga.

Početkom prošlog veka prababa Veronika je rodila dve vanbračne ćerke, moju babi Ilonu i baba-tetku Mariju. U krštenicama je napisano ime oca – Jozef Tisa. Baba-tetka Marija, koja je starija sestra, kaže da je oca videla samo jednom, kao mlada devojka i da je nije prepoznao.

Na kraju prvog svetskog rata prababa Veronika je upoznala srpskog zarobljenika Jovana Jockovića i udala se za njega. Došla je sa njim u Srbiju i povela svoje dve ćerke. Jovanu je rodila još pet sinova.

Negde između dva rata stiglo je pismo od Rose iz Amerike. Pisala je kako je rodila slepog sina koji ima i drugih fizičkih problema. Preklinjala je moju prababu da joj da oproštaj, što je ostavila u sirotištu i napustila kao dete. Veronika nije htela da joj oprosti i tako joj je odgovorila u poslednjem pismu koje su razmenile.

Nakon toga u porodici su počeli problemi sa očima. Moja majka je, 1938. sa devet godina, živela na šlepu sa roditeljima. Silazila je niz stepenice noseći lutku i nož da bi je popravila. Saplela se i probola levo oko. Dok su stigli do prvog grada lekari više nisu mogli da joj pomognu. Nesrećan slučaj. Ostala je bez jednog oka.

Baba Ilona je krajem sedamdesetih pala u Vrnjačkoj Banji, udarila glavom i nakon toga često imala tikeove na jednom oku.

Moj polubrat je imao saobraćajnu nesreću, udrac glavom i ozbiljnu povredu oka. Prošao je kroz nekoliko teških operacija očiju.

RAD U POLJU PORODIČNE DUŠE

Bert Helinger me gledao nekoliko trenutaka a onda je rekao:

Helinger: Sada ću da demonstriram jedan porodični raspored koji se zove spiritualni, mentalni porodični raspored na jednom višem nivou. Na jedno oko je skoro slepa a na drugim slabo vidi. Isti taj problem ima i u porodici. Šta da radim sada? Sada ću da postavim predstavnike za oči. (obraća se meni). Kada razmisliš o tome, da li predstavnik za tvoje oči treba da bude žensko ili muško?

Maja MM: Više žensko.

Helinger pokazuje i plavokosa žena izlazi u prostor za rad.

Helinger: Stani tu i gledaj u onom pravcu. (obraća se ženi koja je ušla da bude predstavnika za oči, odnosno za bolest očiju.)

Ona je vidno uznemirena, grudi joj se spuštaju i dižu. Pokriva rukama lice a zatim ih spušta. Gleda u pod. Duboko uzdiše. Ne može da dođe do daha.

Helinger postavlja dve žene i jednog muškarca da leže na par koraka od nje. Jedna žena leži na leđima i potpuno je mirna. Muškarac i druga žena su sklupčani, kao u mukama.

Helinger: To su ubijeni. To vidimo na osnovu njenog pogleda i položaja tela. Krije oči. I naravno, to je mnogo bolno i porodica ne gleda u tom pravcu.

Žena se spušta na pod, kleči, gledajući i dalje u pod. Pokriva rukama lice.

Ja osećam užasnu težinu u grudima. Gutam knedle, teško dišem i plače mi se.

Helinger: Ti znaš šta se ovde dogodilo.Klekni pored nje.

Ja ustvari ne znam svesno šta se dogodilo. Osećam samo duboko saosećanje i potrebu da zagrlim tu ženu, predstavnicu za oči, koja se muči.

Kleknem pored žene. Ona se odmiče od mene. Pokušavam da je dodirnem. Odmiče se u stranu i opet pokriva rukama lice a zatim stomak. Želim da oseti da sam pored nje.

Helinger: Pogledaj te umrle. Pogledaj tu tužnu sliku.

Klečim i gledam u pravcu ubijenih. Pokrivam lice i počinjem da plačem. Kao da se u meni provalila neka tamna jama tuge, sramote i očajanja. Tada predstavnica očiju počinje da me gleda.

Dve žrtve na podu se uvijaju i plaču. Mirna žrva im okreće leđa.

Grlim predstavnicu za oči.

Helinger: Nemoj to da radiš, samo gledaj. Mesto da pogleda tamo na ubijene, ona gleda na svoju bolest. Bez reči, samo gledaj.

Stani iza njih. (Helinge tor kaže muškarcu iz grupe da stane iza žrtava).

Muškarac staje iza žrtava i žmuri. Predstavnica za oči se uspravlja i stavlja pesnicu na grudi.

Helinger: Kaži, ja gledam na njih.

Ja ustajem i kažem skoro mucajući. Držim predstavnicu za oči za ruku. Pokušavam da krenem napred. Ne mogu da gledam. Kao da su mi kapci slepljeni.

Helinger: Otvori oči.

Žrtve su zgrčene. Prilazim im zapijući nogama o nevidljive prepreke. Prilazi i predstavnica za oči. Tražim njenu ruku. Potrebna mi je podrška.

Helinger: Kaži, ja ću da gledam na njih. Ja ću da ih vidim, čak i po cenu da izgubim sopstveni vid.

Kažem.

Klečim pored njih i pokušavam da iz zagrlim. Ubijeni me odbijaju i okreću se na stranu od mene. Predstavnik za oči staje pored muškarca koji stoji iznad žrtava.

Helinger: Reci, molim vas.

Kažem.

Predstavnik za oči se takođe spušta među žrtve. Ubijeni muškarac seda i gleda me u oči. Takođe gleda u ženu koja leži.

Pružam ruku ka ženi koja leži i ona počinje da se trese. Muškarac žrtva, koji sedi je grli. Ona plače i vrišti prema meni kao da je u strahu i užasu. Ponaša se kao užasnuto dete. Muškarac žrva mi pruža ruku a ja pokušavam da pomilujem žrtvu nalik detetu koja drhti. Dete plače, gura nas i kao da čisti nešto sa sebe. Udara sebe po rukama. Predstavnica za oči plače stavivši ruku na glavu žene koja leži nepomično na leđima.

Muškarac me gleda, a dete se smirilo u njegovom naručju. Dete pruža ruku ka meni i ja je prihvatam. Svi troje se držimo za ruke – muškarac i dete žrtve i ja. Osećam olakšanje i da sam sa njima. Nisam više pretnja, neko koga se užasavaju. Oprostili su mi i prihvatili me.

Grlim se sa detetom žrtvom. Svi ustajemo.

Klanjam se muškarcima i predstavnici za bolest očiju. Muškarac mi pruža ruku i ja stajem pored njih.

Heliger: (kaže predstavnicima da gledaju prema otvorenom sunčanom prozoru) Sada svi gledajte u tom pravcu. Na sudbinu. U kojoj smo svi moćni. I onda pogledajte dalje iza sudbine na nešto mnogo veće što se ne može okončati.

(meni) Sada pogledaj preko mrtvih, preko sudbine, i preko žrtvi i preko ubica u sudbinu iza sudbine u nešto nedokučivo.

Nakon nekog vremena…

Helinger: Hvala vam. Možete napustiti svoje uloge.

Peredstavnici sedaju na svoja mesta. Ja sedam pored Helingera.

Helinger: Kako si sada?

Maja MM: Dobro.

Ustvari, kao da boravim u nekom blještavilu.

OBJAŠNJENJE RADA

Helinger: Sada ću da razjasnim šta se ovde dešavalo. Ovde smo videli pokret duše. Dakle, oni su bili u polju nečega što je dolazilo spolja, što se kretalo. I taj pokret duše je izvan našeg razumevanja, izvan svih naših predstava dobrog i lošeg. On uvek ide u istom pravcu i on uvek pomaže da se ponovo sjedini ono što je bilo rastavljeno. To je pokret koji je izvan granica polja savesti.

Šta se dešava sa njenom bolešću? Bolest je povezana sa jednim mnogo širim dešavanjem. Povezana je sa nečim što se desilo u porodici. Nije potrebno da je pitam šta se desilo. To se pokazalo u ovoj konstelaciji. Šta je uradila predstavnica za oči? Ona je odmah pokrila oči rukom i odmah je stegla pesnice. Dakle, ona je imala energiju ubice. Bilo je odmah jasno da sam tu morao da postavim predstavnike za ubijene ljude, ne jednog, nego više. I kada sam rekao da se u ovoj porodici ne gleda na te ubijene, odmah se nešto promenilo. I takođe je bilo odmah jasno da ona zna o čemu se radi. Onda sem nju postavio pored predstavnice za njene oči, za njenu bolest. Ona nije smela da je dotakne. Sasvim plako je pokušavala da je dotakne. Iz iskustva znam da je to ono što rade ubice. To je situacija koja se ponavljala. Ono što smo videli je odnos između žrtava i ubica koji se takođe pokazao i između nje i njene bolesti. I pošto je njena pažnja bila usmerena na bolesne oči nije mogla da gleda prema žrtvama.

Onda sam postavio jednog predstavnika za ubice. Onda smo bili svedoci kako se polako, korak po korak, kretalo u pravcu isceljenja. Jedna od ubijenih je takođe bila i ubica. I tu je na kraju moglo da se uspostavi pomirenje.

To su pokreti duše. U tom slučaju se ponovo spaja ono što je bilo razdvojeno. Ipak, to još uvek nije rešenje. Sledeći korak je da svi pogledaju ka nečem mnogo većem. I pred tom većom snagom su svi isti. I pred tim većim su svi u službi.

Dakle, to je bio moj rad sa Bertom Helingerom. Nikada nisam saznala ko su ubijeni ljudi, ni kada se sudbina koju sam videla dogodila. Moguće je da su to događaji koji su predhodili priči kako je prababa ostala siroče. Možda nešto u vezi sa njenim roditeljima ili predcima. Mnogo godina nakon ovog rada takođe sam saznala da je porodica sa mamine strane krila svoje jevrejsko poreklo i da su konverovani u katolike.

U suštini to nije ni važno. Ono što jeste važno, je da se moj vid nije dalje pogoršavao, odnosno da bolest očiju nije dalje napredovala. Čak naprotiv. Godinu dana posle ovog rada bila sam na kontroli na klinici. Lekari su utvrdili da moje oštećenje nije 90% na jednom oku, nego je sada 60%. Budući da je medicinski nemoguće da dođe do promenie i poboljšanja, rekli su mi da predhodna ispitivanja (na istoj klinici, kod istog doktora) verovatno nisu bila ispravna.