Psihloški gledano, novac je uvek emotivan. Koliko god se trudili da budemo racionalni u raspoređivanju prihoda i troškova, naši stavovi i ponašanje sa novcem kojim baratamo su duboko emotivni i prožeti nesvesnim i transgeneracijskim uticajima.

Veoma je važno koje fraze u vezi novca smo slušali tokom odrastanja. Rečenice naših roditelja, baka i dedova, drugih članova porodice često odzvanjaju u nama.

Na primer:

Novac je priljav. Svi bogati ljudi su pokvareni. Novac vrti gde burgija neće. Čuvaj bele pare za crne dana. Novac kvari ljude. Novac je prokelt. Novac do krova a krov do zemlje…

Kada nesvesno moramo da biramo između ukorenjenih uveranja, emocija, lojalnosti porodičnom obrascu, i logike i razuma, osećanja će gotovo uvek pobediti ili će nas sabotirati na različite načine.

Na naš odnos prema novcu utiču iskustva (posebno traumatična) koja su naši predci, roditelji i mi imali u pogledu imovine, novca i bogatstva. Ona su oblikovala uverenja po kojima mi danas živimo. Mi smo na ličnom nivou, nesvesno, novac povezali sa određenim osećanjima.

Često se novčana energija u porodičnim rasporedu povezuje sa životnom energijom. Na koji način? Životna snaga, različiti emotivi, intelektualni, fizički i drugi kapaciteti, talenti, sposobnosti, veštine, kreativni i komunikativni obrasci i vrednosti se kako genetski tako i putem emotivnog i psihološkog vezivanja i različitim oblicima učenja prenose sa generacije na generaciju. Kada se u porodici dogodi trauma bilo koje vrste, prenošenje određene vrste kapaciteta je ograničeno, blokirano ili smanjeno zbog dejstva povrede.

Ovo su neke od dinamika koje susrećemo u porodičnom rasporedu zbog kojih dozali do novčanih problema.

Nedostatak novca je često rezultat slepe ljubavi i lojalnosti porodici. 

Nenad je došao na radionicu porodičnog rasporeda zbog novčanih problema. Evo kako je započeo svoje objašnjavanje teme.

 „Niko u mojoj porodici niko nije imao novca. Sastavljali smo kraj sa krajem. I babe i dede su bili bez para i imovine ali su nam pomagali koliko su mogli… Porodica je bila siromašna i srećna. Brinuli smo se jedni o drugima, družili i delili ono malo što smo imali. Kad je otac zaradio novac na radu u Nemačkoj posvađao se sa stričevima, a nije ga bilo ni kod kuće. Posle je počeo da se kocka i sve je propalo.“

Nesvesna identifikacija sa članom porodice koji je bio siromašan može da dovede do novčanih problema.

 Klijentkinja je došla zbog problema sa alkoholom i novcem.

Njen deda je izbacio babu sa njenom majkom i majčinim bratom na sneg i zimu i doveo drugu ženu. Baba, u malom mestu gde su živeli, je radila dva posla da bi odhranila i školovala decu, a stanovali su u vlažnom podrumu koji je dobila od opštine. Klijentkinjina majka se rano udala za starijeg imućnog čoveka da bi pobegla od nemaštine. Preselila su se u Beograd sa suprugom. Bilo ju je sramota da pozove svoju majku na venčanje, jer je majka „jad i beda“ i nikad nije odvela svoju decu da upoznaju babu. Klijentkinja je donekle ponovila babinu sudbinu jer je iz lošeg braka izašla „samo sa dva kofera“ i dvoje dece.

Ponekad osobe nesvesno ne žela da žive potpuno život i ostvare svoje kapacitete (pa i novčane) zbog tešeka porodične sudbine nekog od članova porodice. Klijentkinja je došla sa problemom da se oseća zablokirana na svim nivoima a pre svega na novčanom i partnerskom. Još uvek živi sa roditeljima i sestrom koja je ometena u razvoju. Radi u pekari kao prodavačica iako je završila ekonomski fakultet. U kostelacionom radu se pokazalo da između nje i veće novčane zarade stoji sestra kao prepreka.  Tokom rada, iz svoje dečije ljubavi i lojalnosti rekla je predstavici za sestru „I ja isto kao i ti, draga sestro, nikad neću porsti. Neću pokazati da sam pametna. Neću se zaljubiti. Neću se odvojiti od roditelja i biti samostalna. Zato što te volim.“

Ponekad u korenu problema sa novcem stoji identifikacija sa članom porodice za koga se smatra je stradao zbog posla i novca.

Klijentkina radi kao medicinska sestra u hitnoj službi i kaže da ne voli svoj posao i da je jako opterećuje i iscrpljuje. Obožava sve što se radi na kompjuteru i završila je najviše obuke. Ipak, nema snage da promeni posao. „Moj otac je bio direktor velike firme i veliki ekspert. Odlazio je prvi na posao i izlazio poslednji. Stalno je pričao o poslu i o zaposlenima. Bio je prosto zaljubljen u svoj posao i sve što može da se napravi u fabrici. Goreo je od entuzijazma. Onda je jednog jutra samo pao na kuhinjski pod i uhvatio se za srce. Ja sam tad imala 14 godina. Mama se potpuno izbezumila a ja sam zvala hitnu pomoć. Zaklela sam se da ću naučiti sve o lečenju i bolestima ako preživi. I preživeo je zahvaljujući brzom dolasku hitne službe.

Kao zaključak: Klijentkinja drži iracionalno obećanje koje je dala kao devojčica i radi u hitnoj pomoći, a izbegava posao koji voli jer veruje da može, kao što se dogodilo tati, da je živono ugrozi.

Transgeneracijski gledano, često je izvor problema sa novcem u ratnim stradanjima i razaranju porodične imovine. Kad porodica iz generacije u generaciju, kroz ratne nedače ili elementare nepogode, izgubi kuću, imovinu, ognjište, mora da ide u bežaniju ili migrira, tada postoji nesvesno ukorenjena egzistencijalna nesigurnost. Na nesvesnom nivou je poruka da ono što se izgradi i stvori kroz rad i zalaganje, bilo imovina ili novac, može u jednom danu da nestane zbog rata, promene sistema ili neke više sile. U tom smislu, onda je bolje trošiti ono što se ima i ne ulagati novac u veće i zahtevnije projekte.

Klijent je u konfliktu sa suprugom zbog načina na koji upravlja novcem i zbog jasnog protivljenja da kupe bilo kakvu zemlju ili vikendicu u kojoj bi provodili sobodno vreme. Gutajući anksioznost i nervozu kaže, „Jako dobro zarađujem, ali kako otvorim novčanik sve odleti. Ne znam ni na šta tačno trošim novac. Sigurniji sam kad ženi dam pare pa ona raspoređuje. Pored toga, ne želim da imam bilo kakvu imovinu sem porodičnog stana. I stan me opterećuje. Kad sam van kuće brinem da se nije nešto desilo – lopovi, požar, pukla cev… Zovem telefonom decu, tražim da provere da li je sve u redu. Potpuno iracionalno se bojim da će i stan neka sila da mi oduzme. Ne želim još i vikendicu. Boli me glava od same pomisli na zemlju i kuću.“

Klijentov pradeda je pre drugog svetskog rata bio fabrikant. Imao je kuću u gradu i velike posede. Uhapšen je tokom drugog svetskog rata zbog saradnje sa partizanskim pokretom otpora i odveden u logor gde je ubijen. Fabrika je srušena tokom bombardovanja. Zemlja i posedi su nakon rata nacionalizovani a petočlana porodica sa prabakom je ostala da živi u malom stanu.