Skoro je već došlo leto negde početkom novog milenijuma. Vruće je, a ja nosim duboke cipela. Zato što nemam ni sandale, ni letnje cipele. Imam patike u relativno dobrom stanju. Odlažem kupovinu cipela – kao nemam vremena da to uradim i kuvam se u zimskoj obući.

Muž i deca imaju dobru letnju obuću, ja nemam. Da li je vreme da izdvojim novac za sebe? Premišljam tako neko vreme i nešto mi ne da.

Jednog petka spremim novac i nateram sebe u obilazak radnji. Gledam stotine pari sandala. Ove imaju previsoku petu, ove su nepraktične, ne dopada mi se boja, ove se ne uklapaju, ove su previše svečane, ove su previše mladalačke… Znojim se, lupa mi srce, osećam pritisak u grudima. Nerviram se i nijedne mi nisu dovoljno dobre. Baš se osećam loše i uopšte ne mogu da izaberem. Za koji god par sandala da se uhvatim iz nekog razloga sam nesigurna da li su baš prave. U mojoj glavi moraju da odgovaraju svim situacijama – za plažu, za izlazak, za šetnju sa decom, za posao, za putovanje…

Posle nekog vremena počnem da naslućujem da se stvarno čudno ponašam a bogami i osećam. Teorijski, vreme je da priuštim sebi nešto lepo i praktično. Teorijski, trebalo bi da uživam i radujem se. Praktično, stvarno se mučim, loše se osećam i osećam nedostatak vazduha, ne mogu jasno da mislim i neodlučna sem. Zastanem za trenutak pred velikim rafom za cipele, negde u uglu  prodavnice gde me niko ne vidi. Zatovirm oči. Pitam sebe: „Dobro, gospođa psihološkinjo, šta ti se kog đavola događa? Imaš sve simptome umerene panike. O čemu se radi? Šta te sprečava da kupiš sandale?“

U trenu vidim mamin orman sa cipelama. Sve dobro očuvane i negovane ali stare cipele. Ni jedan par nije mlađi od deset godina. Ispravka, postoje nekoliko pari nivijih cipela koje je mama dobila od snaje i tetke jer one nisu iz nekog razloga htele više da ih nose, bile su ima male ili neudobne. „Mama, hajde da idemo da kupiš nove cipele.“ – govorila sam joj.

„Šta će mi da bezveze trošim pare. Vidi kako su mi ove sve dobre. Gledaj, ove mi je poklonila ujna Ivka i sasvim su nove. Njoj su bile tesne. Meni su malo velike al obučiću deblje čarape.“ Odmahivala bi rukom i menjala temu.

Skoro da su mi krenule suze na oči. Uvek je bilo novca da se meni i tati kupuje nova obuća. Mami su bile dobre i stare. Radovola se da mi budemo moderni i dobro obučeni. Nikad ranije do sada toga nisam bila potpuno svesna.

„Mama, i ja isto kao i ti.“ Rekla sam u sebi. „Lako mi je i lepo da cela moja porodica ima i više nego što im treba nove obuće. I ja isto kao i ti idem u starim cipelama. To je zato što te volim.“ Suze su mi krenule na oči, pa sam ih brzo obrisala dlanovima i izvukla papirnu maramicu. Bila sam dirnuta i preplavljena ljubavlju u isto vreme.

Sada mi je postalo jasno šta radim i zašto sabotiram sama sebe u jednoj prostoj aktivnosti kao što je kupovina sandala. Iz dečije slepe ljubavi, osećam da treba da radim kao mama. To je nesvesna lojalnost koja kada se krši izaziva u nama osećanje krivice i pogrešnosti. Ono što takođe znam, je da kada se krši nesvesna lojalnost porodičnim obrascima, individualna svest se proširuje i raste.

Tu sam bila hrabra i odlučila sam da u cilju kršenja porodične lojalnosti kupim DVA para sandala. „Draga mama, mnogo te volim. Znam da mi se sada smešiš negde sa drugog sveta i klimaš glavom. Uradiću nešto drugačije od onoga što si ti radila. Kupiću nove sandale, jedne za tebe i jedne za mene.“

POTREBA ZA PRIPADANJEM

Jedna od potreba koja najviše utiče na naš život je potreba da pripadamo. Osećaj pripadnosti je primarna i primitivna potreba koja nastaje kroz proces emotivnog i psihološkog vezivanja za roditelje. To je fizički, psihički i emotivni proces koji se dešava na duboko nesvesnom nivou  uključujući sva naša čula u interakciju sa roditeljima i spoljnim svetom.

Ona nam pruža sigurnost i često dominira našim životima, utiče na naše akcije, načine na koje mislimo, doživljaj dobrobit, poverenje u sebe i autoritet. Blisko povezano sa potrebom da pripadamo i zaštitimo ono što nam pripada je lojalnost. Lojalnost se rađa iz ljubavi prema onima koji su nam najvažniji da bismo preživeli i opstali, ali u isto vreme nam postavlja i granice. Lojalnost prema porodici ili drugim grupama može biti destruktivna ili samodestruktivna. Ona je ponekad usmerena protiv našeg unutrašnjeg pokreta i rasta što može da se odrazi na fizičko, psihičkog zdravlje i ispunjenost bića.

NESVESNA LOJALNOST

Bert Helinger takvu lojalnost naziva „slepa ljubav“, nesvesnu privrženost određenim osećanjima i ponašanju, koja se opire razlozima i promeni. Oni su uglavnom nesvesni a deluju i kroz naše vrednosti, uvereja i stavove.

U svakom odnosu postoji tenzija imeđu potrebe da zaštitimo svoju pripadnost i sigurnost i želje da izrastemo izvan ograničenja odnosa u kom se nalazimo.

Uobičajen primer u kom se isplivavaju nesvesne porodične lojalnosti je kada par počne da živi zajedno. Sudar različitih prodičnih sistema ogleda se u 1000 situacija i sitnica. Na početku svako misli da je u pravu jer se u njegovoj prodici tako to radilo. U mojoj porodici svakodnevni zajednički ručak u 16h je bio obavezan a pogotovo nedeljni ručak u kome se često priključivala i šira porodica. Roditelji su radili od sedam do tri. U suprugovoj porodici otac je bio vojno lice a majka profesorka. Svekar često nije ni bio u kući a svekrva je radila po smenama. Oni su naravno jeli kad ko stigne i okupljali bi se zajedno oko stola samo u posbnim situacijama i za praznike.

Sad, očigledno da sam ja očekivala da svakodnevno jedemo zajedno sa decom a da je mom suprugo to opterećenje jer je za labaviju varijantu. Sa svog stanovišta svako je uvek u pravu. Jedini ispravan način je da mi zajedno kreiramo svoj novi način u kome je svako zadovoljan.

BITI U PRAVU ILI BITI SREĆAN

Jedan oblik ispoljavanja nesvesne lojalnosti je doživljaj da je to ispravno, da se tako radi, da smo u pravu. Kada se suočimo sa okolnostima u kojima to ne fukcioniše, postanemo svesni da nas određeni način ponašanja povređuje, kosi se sa zdravim razumom, znanjem, iskustvom, okolinom u kojoj se nalazimo vreme je da se menjamo. To je takođe i znak da rastemo i širimo svoju svesnost izvan granica grupne lojalnosti.

Javlja se osećanje krivice i straha kada imamo potrebu da delamo ili mislimo različito od porodičnih ili grupnih normi i shvatanja.  Nasuprot tome je osećanje nevinosti, ispravnosti i pripadanja kada smo u skladu sa porodičnim i grupnim normama.

Lična svest napreduje i razvija se kada se krši nesvesna lojalnost porodici i drugim grupama. Pri tome mislim na osvešćivanje i razotkrivanja onih obrazaca ponašanja, prihvaćenih vrednosti, uverenja i stavova koji su nesvesno preuzeti a ograničavaju slobodan razvoj naših porencijala, svesti, ličnih, poslovnih, emotivnih, duhovnih i drugih kapaciteta.