Klijetkinja dolazi na razgovor zbog velike ljubomore. Ona ne može da spava kada je partner odsutan. Stalno se muči mislima gde se nalazi, šta radi, zamišlja različite situacije ljubavne prevare. Šalje mu poruke i stalno ga zove telefonom tokom dana da bi proverila šta radi, gde je i sa kim je u društvu. Kada su zajedno ispituje ga i pravi ljubomorne scene. Jednom prilikom se skoro potukla sa konobaricom u kafiću jer je bila ubeđena da njenom partneru daje cedulju sa svojim telefonom.

Tokom razgovora saznajem da su se njeni roditelji razveli zbog mačine ljubomore koja nije imala povoda. Ona je na sličan način mučila, čak i fizički tukla oca a vrlo često se pakovala i dramtično odlazila i ostavljala njega i decu. Posle nekoliko sati ili dana majka bi se vraćala uz dramatičnu scenu izmirenja, uz puno suza i velikih reči.

Takođe, majčin otac je bio poznat po brojnim ljubavnicama a takođe i veoma fizički agresivan i ljubomoran na svoju ženu, majčinu majku koja je bila domaćica i takoreći zatvorenik u svojoj kući. Baki je deda zabranjivao da izađe iz dvorišta i ljutio se kad god bi razgovarala sa nekim muškarcem.

Šta je ova devojka naučila u svojom ranom detinjstvu o ljubav gledajući roditelje? Ljubav mora da bude dramatična. Muškarcima se ne može verovati. Ljubav se izražava  kroz ljubomoru, fizičko i emotivno nasilje. A od koga je to isto naučila njena majka?

Dakle, u ovom primeru imamo tri generacije ljubomore…

TRANSGENERACIJSKI PRISTUP

Transgeneracijski pristup počiva na ideji da se određeni fenomen, predmet, pojava, dinamika i obrasci ponašanja posmatraju kroz nekoliko generacija. Takođe, da se uzrok određenog sadašnjeg stanja, situacije, poteškoće može nalaziti nekoliko generacija iza nas.

Evo jednog poznatog i šaljivog primera:

Mlada suproga uvek sprema šnicle tako što ih iseče na polovine i peče u tiganju. Muž je pita zašto ih ne stavi lepo cele. Ona kaže:

–         Tako je radila moja mama.

Pošto je i ženina mama došla na ručak zet je pita zašto to tako rade. Ona odgovori:

–         Ne znam. Tako je radila moja mama.

Nazovu na krajuj i babu telefonom i pitaju je zašto se tako spremaju šnicle a ona odgovori.

–         Ne znam za vas, ali ja sam imala mali tiganj.

Kada posmatramo odnose i zbivanja u našim porodicama vrlo često možemo da prepoznamo izvesna ponavljanja kako obrazaca ponašanja tako i elemente sudbine. U narodu se kaže „Iver ne pada daleko od klade.“ I takođe „Majmun radi što majmun vidi.“ Kad smo mali, mi posmatramo roditelje i kao mali ali moćni kompjuteri učitavamo različite programe, nesvesno se ugledajući i poistovećujući sa roditeljima i drugim značajnim figurama. Preuzimamo nebrojane obrasce ponašanja – kako se odnosi prema prijateljima, šta radi muškarac a šta žena, kako se barata sa novcem, kako se komunicira, kako se odnosi prema poslu, kako i koja osećanja smemo da ispoljimo…

Naravno, većina tih nesvesno preuzetih obrazaca nam omogućava da se socijalizjemo, uklopimo u društvo, školu, među vršnjake, da zauzmemo određene stavove i prihvatimo vrednosti koje doprinose našem uspehu i zadovoljstvu u životu. Pored toga, mi iz nesvesne ljubavi takođe preuzimamo i neke obrasce koji su destruktivni i čine nas u izvesnim sferama života neuspešnim i nesrećnim. Sad, da mama i tata ne bi bili krivi za sve, verovatno su ih i oni preuzeli od svojih roditelja. A oni od svojih. I na taj način posedujemo ko zna koliko stare obrasce ponašanja.

TRANSGENERACIJSKA TRAUMA

 Oblast kojom se posebno bavi metod prodičnog rasporeda je transgeneracijska trauma. Roditelj koji je doživeo traumu bilo kroz životnu opasnost, nasilje, zlostavljanje, bolan gubitak voljene osobe, ili je bio psihički duboko ranjen na bilo koji drugi način, ima različite poteškoće u usposavljanju kvalitetnog emotivnog odnosa sa detetom i pružanju sigurnost u pogledu životnih okolnosti u kojima su doživeli traumu.

Transgeneracijska trauma ili intergeneracijska trauma je prvi put zapažena kod dece onih osoba koje su preživeli Holokaust. Psiholozi su 1966.godine u Kanadi počeli da posmatraju veliki broje dece ljudi koji su preživeli Holokaust i koja su tražila pomoć u klinikama za mentalno zdravlje zbog različitih psiholoških problema.

Prema izveštajima psihijatrijskih klinika, unuci osoba koje su preživele Holokaust bili su 300% više zastupljeni u poređenju sa predstavnicima opšte populacije. Od tada, transgeneracijska trauma je počela da se dokumentuje i proučava na potomcima robova u Australiji, Latinskoj Americi, Africi, na potomcima američkih domorodaca, onima koji su preživeli ratove, izbeglicama i osobama čiji su predci doživeli različite forme zlostavljanja u mnogom drugim grupama.

ISTORIJSKA TRAUMA

Ponekad se koristi i termin istorijska trauma, koji ukazuje da je trasgeneracijsa trauma iskustvo koje deli grupa ljudi kroz svoju ulogu u društvu. Istorijska trauma se sastoji od tri faktora: rasprostranjene je prirode, traumatčni događaji rezultiraju kolektivnom patnjom i postoji maliciozna težnja onih koji su naneli traumu. Ova vrsta traume je specifična po tome što utične na veliku populaciju i mnogo je kompleksnija nego individualna trauma. Ona može da dovede do velikog gubitka identiteta i značaja, koje posledično deluje na generacije i generaciji dok ne postane urođena određenom društvu.

Na osnovu kliničkih opservacija dečijih trauma koje je istraživala Selme Fraiberg, kao i mnogi drugi, empirijski su izdvojeni psihološki mehanizmi koji ukazuju na transgeneracijski prenos traume, uključujući disocijaciju u kontekstu emotivnog i psihološkog vezivanja i komunikaciju predhodnog traumatičnog iskustva kao efekat roditeljskog napora da ostvare samoregulaciju u kontekstu svog post-traumatičnog iskustva.

Pogledajmo sledeći primer. Klijentkina od pedesetak godina dolazi na porodične konstelacije jer Imam veliki strah da će se njenoj ćerki od 25 godina dogoditi silovanje. Ponekad sanja kako ćerki napada nepoznati čovek i prisiljava je na seks. Budi se u užasu preplavljena doživlajem sramote.

 Ona sama nikada nije imala bilo kakvu situaciju u kojoj je bila seksualno uznemiravanja i ne zna odakle joj takve misli i slike. Konstelacioni rad je pokazao da je neka žena u predačkom nizu doživela takvu traumu.

Klijentkinja je nakon rada otišla kod svoje majke da se raspita. Majka joj je u suzama prvi put isptičala svoju tajnu – kad se posle drugog svetskog rata zaposlila u krojačkoj radnji, poslodavac je prislio na seks. Ona je krila svoju povređenost i „sramotu“ kako je rekla i čim joj se ukazali prva prilika preselila se u drugi grad.

Način transgeneracijske povezanosti između članova porodice i prenosa obrazaca ponašanja, delovanja i uspostavljanuja relacija, ponavljanje sudbina i porodičnih događaja u okviru sistemskih konstelacija  može biti objašnjen preko različitih psiholoških teorija. Ono što je važno je da može biti transformisan i isceljen tako da mi i naša deca ne nosimo dalje tugu, sramotu, povređenost, bol predhodnih generacija.