Hrana je veoma emotivna. Rituali vezan za obroke, način ishrane porodice, odnos prema hrani ima duboke korene u odnosu sa roditeljima, a preko njih i porodičnom sudbinom. Nije ni čudno da smo u današnje vreme toliko opsednuti različitim pristupima hrani, dijetama i odabirom namirnica. To je korisno ali je pitanje koliko često potraga za idealnim načinom ishrane nadopunjuje, zamenjuje, sakriva naše unutrašnje rane i težnju za ljubavlju, bliskošću, zaštitom i poverenjem.

„Imam malog sina od dve godine sa koji neće da jede.“ Olga se vrti u stolici i ima zabrinut izraz lica. „Očajna sam. Brinem se da je neuhranjen.“

„Baš ništa neće da jede?“ pitam je.

„Hoće da jede meso, krompir, voće i slatkiše.“ Klijentkinja prevrće očima.

„To nije ništa.“ Zaključujem.

„Povrće i salatu neće da pogleda. Pljuje tu hranu a ponekad i povraća kad ga nateram sve da pojede. Plače kada pokušam da mu uguram u usta.“ Olga steže pesnice. „Bojim se da ne dobija dovoljno hranjivih sastojaka. Doktorka kaže da je zdrav, po svim parametrima, ali je sa užasno brinem. Svaki put kada treba da mu dam da jede hoću da iskočim iz kože.“

„Kaži mi kako se ti osećaš?“

„Unapred sam nervozna. Plače mi se od muke kad počne da pljuje i gura povrće od sebe. Tek se ispilio a već isteruje svoju volju. Onda počne da mi se penje iz stomaka neki bes. Razbila bi ga.“ Olga počinje da plače. „Izvučem ga od stola i počnem da ga tučem po nogama i guzi onako gde stignem. Udarim mu šamar i derem se na njega. Psujem. On plače, ja plačem.“

Dodajem joj maramice i čekam da se primiri. Izgleda kao neko izgubljeno dete.

„Nekad uspem da se iskontrolišem pa šutiram kuhinjske elemente, udaram pesnicom u nameštaj, šamaram samu sebe da se smirim.“ Olga je podigla pogled. „Posle mi je žao. Pred očima mi njegove suze i modrice na malim tankim nogama. Sve me to jako boli. I nemoćna sam. Znam da nije u redu. Osećam krivici i ne mogu da se savladam svoj bes. Prosto me to dete izludi svaki put. “

„Kakvi su tvoji roditelji bili prema tebi?“

„Moji roditelji su se razveli kada sam imala dve godine zato što je tata imao afere sa drugim ženama. Tatu sam retko viđala, možda tri-četiri puta godišnja. Nikad nismo bili bliski i uglavnom nismo imali o čemu da pričamo. Nemamo ni sada. Mama je bila apsolutno popustljiva prema meni. Ona je to zvala „široka demokratija“.  Ja sam njena sušta suprotnost – hoću da se zna red. Kod moje majke je sve moglo. Ustvari, imam utisak da je bila nezinteresovana ili uplašena. Radila sam šta sam htela i to me je dovelo u mnoge probleme sa školom, drogom, hranom i kasnije sa momcima.“

„Kakav si ti problem imala sa hranom?“

„Bila sam debelo dete i zezali su me u školi. Često bi bila sama u kući, dok je mama na poslu ili ima neke obaveze, pa bih jela i jela. Hrana mi je pružala zadovoljstvo i utehu. Čitala sam i jela, učila i jela, gledala TV i jela.“ Olga odmahuje glavom. „Negde u sedmom osnovne mi je prišla grupa dečaka na školskom dvorištu. Opkolili su me, držali, hvatali za sise, dupe, gurali ruke u farmerke i vikali: „Debela ima sise. Kod debele ima šta da se uhvati. Debela je kurva.“ Nastavnik iz fizčkog ih je video i oterao. Pomogao mi je da ustanem, namestim odeću i rekao da idem kući.“

„Šta je bilo posle toga?“

„Nisam nikom ništa rekla. Pojela bih hranu i povraćala. Jela sam i dalje isto, možda i više, samo bih gurnula prst u usta i povratila. Stalno mi se vrtelo u glavi „debela je kurva“. Mama se pravila da ništa ne primećuje. Jednom je rekla da sam lepo doterala liniju. Ustvari, postala sam baš mršava.“

„Negde u drugom srednje sam već bila kost i koža. Vrtelo mi se u glavi ali nisam više mogla da zadržim hranu. Spavala sam po ceo dan i jedno jutro mama nije mogla da me probudi za školu. Zvala je hitnu pomoć. Odveli su me u bolnicu i podvrgli ispitivanjima. Dokrotka me provalila da sam bolimičarka i poslala na psihijatriju. Nisam im nikad ništa priznala. Dok sam bila u bolnici držali su me na oku i pratili kako jedem, uveli mi male tečne obroke, pa onda malo veće, pa sam počela nekako da se suzdržavam u povraćanju.

 Ti si prva osoba kojoj pričam o mojoj bolimiji. Ni moj suprug nezna ništa o tome.“

„Hvala ti na povrenju. To je važno za tebe i tvog sina. Kaži mi kako sada stoje stvari sa tvojom ishranom.“

„Kad je situacija normalna, jedem male količine hrane i sve je uredu. Međutim, kad sam napeta, nervozna, previše umorna, brinem, odemo negde na ručak ili slavu, sklona sam da se prejedem. Onda ne mogu da podnesm težinu u stomaku. Osećam se užasno i moram da povratim.“

„Koliko je to često?“

„Nekad manje, nekad više, recimo dva-tri puta nedeljno.“

„Šta si mi rekla, čega se bojiš u vezi sina i hrane?“

„Bojim se da će umreti od neuhranjenosti.“

„Da li ti je to poznato?“

„Ja sam skoro umrla od neuhranjenosti.“

„Na koga si ljuta kad ga tučeš, jer neće da jede?“

„Ljuta sam na tatu što ga nikad nije bilo. Ljuta sam na mamu što sam sama u kući. Ljuta sam na dečake koji su me povredili. Još osećam njihove prljave ruke na sebi. Ljuta sam na sebe što se nisam branila i uzvratila im.“ Olga počinje da seva očima. „Ljuta sam na sebe što se prejedam pa povraćam i ne mogu da se kontrolišem.“

„Imamo tri teme koje ćemo da radimo da bi se ti osećala bolje u svom životu i promenila odnos prema ishrani i sinu – odnos sa ocem, odnos sa majkom i povredu koju si doživela od dečaka u školskom dvorištu.“

„Sada se osećam mnogo mirnije.“ Olga se nasmejala. „Kao da mi je teret spao sa leđa.“

„Imamo posla. Bila si hrabra da otvoriš dušu i put je pred tobom. Rad na unutrašnjim procesima je krivudav i ponekad bolan ali vodi ka boljitku, unutrašnjem miru i zadovoljstvu.“ Olga klima glavom na moje reči. „Do sledećeg susreta imaš tri domaća zadatka. Prvo, nabavićeš svesku koja ti se dopada. U nju ćeš da zapisuješ vežbe. Drugo, pre nego što počneš da jedeš pitaj sebe kako se osećaš i napiši. Recimo, ako prepoznaš da si umorna, zabrinuta, nervozna, što si mi rekla da te pokreće na prejedanje, fizički ograniči količinu hrane koju stavljaš pred sebe. Važno je da vizuelno vidiš šta i koliko ćeš da pojedeš i zato stavi sve ispred sebe. To je za prvu pomoć. Svesnost je prvi korak. Dakle – zapiši osećanje, obrati pažnju na količinu, jedi. Kaži sebi: „Ovo je zdravo i sasvim mi je dovoljno.“ Sledeće nedelje ćemo da vidimo kako ti ide.“

„Dobro, to mogu da uradim.“ Klijentkinja klima glavom.

„Kaži mi kad hraniš sina?“

„Radnim danima je u vrtiću do četiri, gde jede i ono što ne jede kući.“ Olga se opet namrštila. „Ja mu spremam užinu i večeru. Vikendom svi jedemo zajedno – standardno, doručak, ručak i večeru.“

„To mi nisi rekla. Šta jede u vrtiću?“

„Skoro sve što i ostala deca – pasulj, kupus, grašak, šargarepu, pitu sa spanaćem… Samo neče salatu.“

„Dakle, on pet dana u nedelji jede povrće?“

„Da. Mislim da sam to tek sada shvatila. Samo neće da jede kad mu ja spremim.“

„I kad si nervozna, vičeš na njega i tučeš ga.“ Dodajem.

„Ali on neće da jede povrće ni kad ga hrane babe ili suprug.“ Protivi se klijentkinja.

„Od koga dolazi prva hrana?“

„Od majke.“

„Tačno. Treća vežba. Njen cilj je da ti budeš mirna i dobre volje dok hraniš dete. Hrana je jedan od načina na razmenimo ljubav, budemo bliski i podelimo lepe trenutke. Zato, izaberi tri simbolična predmeta za mamu, tatu i dečake iz škole. Kada budeš hranila sina stavi ih u prostor iza sebe. Mi nesvesno u prostoru iza sebe doživljavamo prošlost. Ako počneš da se osećaš nervozna, frustrirana, ljuta, bespomoćna, okreni se ka njima i kaži im šta osećaš u sebi ili na glas – kako ti odgovara. Na primer: Ljuta sam na vas. To je tako bilo i to ću da razrešim.

Onda pogledaj svog sina očima ljubavi. Vidi ono što on jeste. Mali dečak koji želi svoju dobru mamu. Svojim ponašanjem on te sasvim nesvesno pokreće da izlečiš svoje rane iz detinjstva i budeš bolja i sebi i njemu.“

c