Nakloniti se, znači, izraziti poštovanje prema nekom ili nečemu. Fizički to može biti gest od samo blago pognute glave, preko lakog povijanja tela napred do dubokog naklona. Simbolično, kada se naklonimo mi izražavamo poštovanje i takođe prihvatmo ono što smo primili kao poklon. Naklon je takođe i izraz zahvalnosti.

U porodičnom rasporedu ponekad se izvodi naklon pred roditeljem ili roditeljima u smislu prihvatanja svog mesta u porodičnom poretku. “Ja sam mali, a vi ste veliki”, „Ja sam došla posle vas“. Priznavanje hijerarhije u odnosu na pretke i svoje uloge deteta u odnosu na roditelje izvodi se da bi se omogućio prirodan tok energije života i ljubavi sa roditelja na decu. “Ja sam samo dete. Ja primam, vi dajete.“ Na taj način se takođe simbolično oslobađamo od arogancije, besa, nadmenosti, superiornosti, preuzimanja problema koji nisu naši, krivice u odnosu na roditelje, čime se ostvaruje oslobađanje od upletanja u tuđe sudbine.

Nakon često ima isceljujuće dejstvo na roditelje, decu i isključene osobe u porodičnom sistemu. U odnosu na predke mi izražavamo poštovanje pred predhodnim generacijama i prihvatamo ih sa svim onim što im pripada. Saglasnismo sa posledicama koje to ima na naše živote i tokom sudbine.

Roditelji se ne poklanjaju pred decom, koliko god su postali svesni da su povredili dete ili se osećaju krivim za različite svoje postupke u životu koji su se odrazili na decu. Roditelji nose svoju sudbinu i odgovornost za svoj život i učinjena dela.

Učesnik u porodičnom rasporedu takođe ponekad izvodi naklon pred precima koji su bili isključeni ili su imali tešku sudbinu. S jedne strane, na ovaj način se klijent oslobađa upletenosti i identifikacija sa tuđim sudbinama. Kroz naklon on sa ljubavlju i poštovanjem skida sa svojih leđa teret prošlosti koji mu ne pripada, koji ne može i ne treba da nosi.

Naklon takođe možemo činiti i pred svojim problemima, blokadama, situacijama koje nas čine napetim i osobama na istom ili starijem hijerarhijskom nivou. Kroz taj simbolični gest skidamo sa sebe strest, opterećenje, obrasce, obaveze koje nesvesno nosimo a nisu suštinski povee. zana sa odnosom i /ili situacijom koja nas opterećuje. Kada usptavimo glavu oslobađamo se od blokada i pritisaka prošlosti i otvaramo pokret ka budućnosti.

Ova vežba ima za cilj ponovno uspostavljanje hijerarhije u porodičnim odnosima i uspostavljanje ravnoteže davanja i primanja. Takođe je pogodna da postanete svesni svojih osećanja i mesta u odnosu na roditelje.

Vežbu prvo radite za oca i majku. Kasnije, ako osetite da imate dobrobiti, možete je izvesti i za druge članove porodice, značajne autoritete, pretke sa kojima osećate povezanost, životne situacije u kojima doživljavate da ste pod pritiskom ili opterećani.

1. Zamislite da se ispred vas nalazo majka licem prema vama. Zauzmite svoj položaj u odnosu na nju. Pogledajte je i postanite svesni svojih  telesnih senzacija i osećanja. Recite kako se osećate u nekoliko jednostavnih rečenica.

„Osećam pritisak u grudima. Takođe osećam pomešanu setu jer te više nema i nedostaješ mi. Radujem se što si postojala u mom životu.“

“Ljuta sam na tebe. Nikad me nisi videla. Tako si hladna i distancirana.”

“Tužna sam i plače mi se. Celog života si nesrećna. Mnogo mi je teško zbog toga.”

• Naklonite se s poštovanjem i takođe dopustite da suvišni teret siđe sa vašeg tela. Kada osetite unutrašnji pokret, podignite se i ponovo pogledajte majku. Često ćete osetiti promenu i neku vrstu olakšanja i većeg mira.

Recite kako se osećate u nekoliko jednostavnih rečenica. 

„Sada te samo volim, dirnuta sam i želim da te zagrlim.“

“ Malo manje sam ljuta i stvarno bih volela da nekako budemo bliskije.”

“To je tvoj život, iako si nesrećna. Ti si donela svoju odluku da budeš stalno nečija žrtva. Žao mi je, ja tu ništa ne mogu, sem da te volim. Ja sam samo dete.”

• Sledite svoj pokret lagano, korak po korak, pratite svoja osećanja i učinite ono što ste osetili. Dopustie da vas prožmu osećanja. Nije nužno da na kraju priđete roditelju i zagrlite ga. Dovoljno je da iskažete osećanja i postanete svesni njihove transformacije nakon naklona. Naravno, dobro je raditi vežbi dokle god zaista ne osetite da možete da priđete istinski otvorenog srca, svojim roditeljima, kao dete, da ih zagrlite i prihvatite ljubav koja preko njih dolazi od generacije predaka.

Kažite na kraju ono što je za vas istina.

„Hvala ti na životu“. „Volim te“, „To je tako.“ „Ti si velika ja sam mala.“ „Ti daješ, ja primam“, “Hvala ti što si moja mama.”, “Zahvalna sam na svemu što si radila za mene.”…

U nekim slučajevima će vam biti teže u odosu na roditelja nego kad ste počeli vežbu. To obično znači da na nivou vašeg unutrašnjeg deteta postoje tuge, ljutnje ili zameranja, kojih niste svesni, a koje je dobro osvestiti i pokrenuti ka tranaformaciji i isceljenju.

Uradite vežb i u u odnosu na oca prateći ova tri koraka.

Vežbu takođe možete raditi i u odnosu na određenu temu, problem, odnos sa osobom ili situaciju koja vas opterećuje. Evo primera…

Senka ima poslovni problem. Radi na stvarno velikom i značajnom projektu od koga zavisni mnogo ljudi i koji je već trebalo da bude završen. Ima otpor da se njime bavi i oseća se nesposobna da sve faze privede kraju. Dala sam joj  instrukciju da izabere jedan podni marker za projekat i da ga postavi negde u prostoru, a zatim da zauzme svoj položaj u odnosu na njega.

Ona staje udesno od njega na neka tri koraka.

“Kako se osećaš?”

“Malo mi je muka i plače mi se. Setila sam se nekih sličnih predhodnih projekata. Bili su odlični i bila sam bedno nagrađena. Nisam dobia materjalnu satisfakciju. S druge strana, korisnici su bili oduševljeni.” – Senka se nasmešila uglovima usana gledajući u pravcu podnog markera. – “Ovaj projekat mi izgleda tako blještavo i nemoguće. Opet, bojim se da ću ponoviti iste greške i da ću na kraju opet imati samo slavu dok drugi zarađuju.“

“Nakloni se projektu.”

Senka sa malo naklonila, onda se oklevajući spustila u duboki poklon. Očekivala sam da počne da se uspravlja a ona se povila još dole i klekla na kolena. Zatim još ispržila ruke i položila glavu na kolena. Sklupčala se skoro u fetusni položaj. Tako je bila nepomična nekoliko dugačkih minuta. Onda je počela lagano da se podiže žmureći. Prvo je ispravila ruke i pogledala ka markeru za projekat. Zatim je ustala prava kao strela.

“Sada sam spremna da krenem i uradim šta treba.”

“Kaži mi šta se u tebi zbivalo dok su bila u naklonu?”

“Nisam želela da se poklonim. Osetila sam otpor. Onda ogromnu težinu koja me pritiska. Kao da se planina navalila na mene. Nije bilo šanse da se uspravim. Morala sam da se spustim.

Pola života mi je prošlo pred očima dok sam bila tako skupljena na podu. Rad do kasno na predhodnim projektima, dok su deca bila mala… Baba kako se gega uz stepenice kad dolazi u posetu natovarena torbama, a u njima kajsije, rakija, pita sa sirom, sušena slanina i kuva ručkove da bih ja mogla da radim… Svađa sa mužem na ulazu u zgradu nakon što smo se razveli… Mamino izmučeno lice dok se borila sa rakom, a ja je negovala… Pritisak života pod kojim ne mogu da ustanem. Pitala sam se da li ću ikad moći da se odlepim od poda, toliko sam se osećala iscrpljena i slaba.

Onda se u meni nešto pokrenulo, neka svetlost. Sinulo mi je u glavi – Kad sam sve to izgurala i uradila, šta je jedan običan, poslovni, dugoročni projekat. Mačiji kašalj.

Osetila sam se lagano i snažno i ustala sam kao da imam krila.”

“Veoma sporo kreni, korak po korak, ka projektu.” Predalažem Senki.

Senka lagano i samouvereno prilazi.

“Kaži projektu šta osećaš.”

“Ti si za mene mačiji kašalj. Osećam se dobro i spremna sam da završim. Takođe, pored čestitiki tažiću i novac koji mi pripada.” Ona sa osmehuje.