„Vi ste lukovi sa kojih se vaša deca, kao žive strele, odapinju u budućnost.“ Halil Džubran

Ljubav između roditelja i dece je zasnovana na međusobnom emotivnom i psihološkom vezivanju, neravnopravnom davanju i primanju i pravilnoj raspodeli funkcija. Za razliku od drugih ljubavi, ljubav roditelj-dete uspeva u neravnoteži davanja i primanja. Prvi princip ljubavi između roditelja i dece je da roditelji daju, deca primanju.

Najdragoceniju stvar koju deca primaju od roditelja – bez obzira kakvi su roditelji ili šta su radili – to je mogućnost da žive. Primajući život od roditelja, deca dobijaju svoje roditelje, i ti roditelji su jedini mogući za njih. Deca ne mogu dodati ili odbaciti bilo šta od života koji im roditelji daju, niti roditelji mogu da povuku bilo šta od života koji su dali svojoj deci.

Kada dete prihvati život od svojih roditelja, ono u isto vreme prihvata i svoje roditelje i sve predke sa njihovim sudbinama. U izvesnom smislu, deca jesu roditelji i njihovi preci. Iza roditelja stoje beskrajne generacije koje su davale, čuvale i prenosile život na svoje potomke. Ljubav uspeva kada deca poštuju život koji im je dat – kada prihvataju svoje roditelje onakve kakvi jesu. Sve ostalo što je deci potrebno da rastu može da im da i neko drugi, ali samo roditelji mogu da im daju život.

Roditelji osećaju duboko zadovoljstvo kada su prihvaćeni od svoje dece i kada oni vide u dečijem pogledu  „Drago mi je da te imam, drago mi je što si moj roditelj.“. Deca osećaju mir i sigurnost kada su primili u srce roditelje onakvi kakvi jesu, sa svim njihovim vrlinama, manama i životnom sudbinom.

Pored života, roditelji daju svojoj deci mnoge druge stvari – brinu se o njima, uče ih, daju im podršku ili ih obeshrabruju, i stvaraju mogućnosti za dobro ili loše stanje. Deca nisu u mogućnosti da balansiraju veliku disproporciju davanja i primanja u odnosima sa roditeljima.

U svojoj slepoj ljubavi, mala deca su nesposobna za procenu šta roditelji dobro rade ili šta ne uspevaju da urade. Mala deca sasvim jasno imitiraju svoje roditelje. Ona usvajaju obrasce ponašanja, mišljenja, emotivnog odgovora, vrednosti, stavove, pogled na svet, oblike komuniciranja, i još mnogo toga, na potpuno nekritični način što je svojstveno za taj razvojni uzrast Na unutrašnjem psihičkom i duhovnom nivou, dečija ljubav se dalje prostire i obuhvata i odnose u porodici. Delujući iz ljubavi, potpuno nesvesno, deca slede svoje roditelje, članove porodice i druge predke kako u uspešnim i kreativnim obrascima, ali nažalost i u patnju i ponavljaju elemenata teške sudbine.

O emotivnom i psihološkom vezivanju postoje mnoga istraživanja i radovi, a ja ću samo ponoviti da je taj proces dvosmeran, jer s jedne strane postoji detetova esencijalna potreba za povezivanjem sa roditeljima, a s druge strane je sposobnost roditelja da prepoznaju i odgovore na tu potrebu.

Vezivanje stvara osećanje pripadanja i identiteta. Iskustvo koje ostvarujemo kroz emotivno vezivanje omogućuje nam da kasnije uspostavljamo kontakt sa drugim ljudima, da nas zanimaju i privlače, ispunjavaju i podstiču, da ih razumemo, volimo i saosećamo sa njima.

Postoje nekoliko grupa problema između roditelja i dece koje često srećemo na radionicama poredka ljubavi.

Jedan je kad deca odbijaju da prihvate svoje roditelje onakvim kakvi jesu. To se uglavnom dešava kada su klijenti, u nekom aspektu svog funkcionisanja zarobljeni, u dečijem, a još češće adolescentnom uzrastu. Ovakav odnos je obično posledica porodičnog problema ili traume koja se dešavala u osetljivom periodu odrastanja.

Deca ponekad procenjuju svoje roditelje i kažu „To mi se ne sviđa u vezi tebe, tako da ti nisi moj otac.“ ili „Nisi mi dala ono što mi je potrebno, tako da ti nisi moja majka.“ ili „Kad sam doznala šta si uradila, mrtva si za mene.“ To je apsurdno izvrtanje realnosti. Roditelji su kroz začeće i rađanje deteta postali roditelji.  Dete je apslutno nemoćno da promeni bilo šta u vezi tog prvog davanja i primanja.

Deca mogu da iskuse unutrašnju čvrstinu, snagu i jasan identitet tek kad nađu rešenje i prihvate svoje roditelje takve kakvi jesu. Kad isključe jednog ili oba roditelja osećaju prazninu i nepotpunost u svom srcu. Kao posledica toga, neke osobe postaju pasivne, osećaju se prazno, što ponekad vodi ka depresiji.

Čak i ako su bila povređivana od strane svojih roditelja deca mogu da kažu „Da, vi ste moji roditelji. Sve što je u vama je i u meni takođe. Prihvatam da ste moji roditelji i posledice koje je to imalo po mene. Ostavljam vas vašoj sudbini i idem ka svojoj.“

Drugi tip problema nastaje kada roditelji povređuju decu na različite načine.

Pored fizičkig, mentalnog, seksualnog i drugih oblika nasilja nad decom među stvarima koje roditelji ne bi trebalo da daju svojoj deci, i deca ne bi trebalo da ih prihvate su dugovi, bolesti, obligacije, traume, teret određenih životnih okolnosti, nepravedna patnja ili počinjena dela, i bilo koje privilegije koje nisu dobijene ličnom zaslugom. Roditeljska dužnost je da zaštite decu od negativnih efekata svojih iskustava i sudbine kao i transgeneracijskog tereta koji je prenet na njih, a oni maju tendenciju da ga natovare dalje svojoj deci.

Jedan od čestih problema je kad roditelji daju ono što je povređujuće, a deca to prihvate, što vodi u još veću bol, patnju, krivicu, agresivnost…

Treći tip situacija je kada rodtelji pokušavaju da uzmu od dece, a deca prihvataju i daju im.

Kad god roditelji deluju protiv interesa svoje dece postoji sumnja da su upleteni u neke ranije sudbine i dogoađaje.

U takvim sluačajevima je često došlo do prekida toka ljubavi zbog različitih porodičnih trauma. Roditelji ne mogu da budu na mestu roditelja, ponašaju se kao deca koja od svoje dece traže da im budu roditelji.

U porodičnim odnosima teme koje takođe često dovode do problema su sledeća – gubitak roditelja ili brata i sestre, razvod, odbacivanje partnera u detetu, odbacivanje deteta zbog transgeneracijske upletenosti, trauma rađanja i rođenja koja dovodi do prekida kontakta imeđu majke i deteta, separacija od roditelja na ranom uzrastu, nasilje u porodici, davanje deteta nekom drugom, usvajanje…

Zato je često slučaj da kad malo dete ima problem, ustvari roditelj ili porodica ima aspekt koji je potrebno rešiti i isceliti.