„Kada se porodica nađe u prirodnom rasporedu, pojedinac može da je napusti i ostavi iza sebe još uvek osećajući kako ga podržava snaga njegove porodice. Jedino kada je priznata veza sa porodicom, lična odgovornost se vidi jasno i može da bude raspoređena, što omogućava individui da ne bude preopterećena time i da se bavi svojim ličnim poslovima bez uticaja bilo čega iz prošlosti što ga opterećuje ili vuče unazad.“ Bert Helinger

Porodična duša daje prvenstvo onima koji su bili ranije u odnosu na one koji dolaze kasnije. Na prvom mestu su roditelji a zatim dolaze deca. Pre roditelja su bili njihovi roditelji i tako redom.

Napraviću analogiju sa kućom. Ako je problem nastao u temelju kuće (što je osnova cele građevine i preci u porodičnom smislu), recimo zbog loših proračuna, izlivanja voda ili zemljotresa, popravke i radovi moraju da budu usmereni u tom pravcu inače se cela kuća dovodi u pitanje. Ne bismo mnogo postigli zamenom prozora na drugom spratu, jer bi se problemi ponavljali. Slično je i u porodici.

Fenomenološkom metodom, preko predstavnika, istražujemo gde se dogodila trauma i kojim članovima porodice. Zatim otkrivamo dinamiku upletenosti klijenta u sudbinu predhodnih generacija.

Primer:

Klijentkinja 32. godine ima strah od porođaja toliko da to ugrožava njenu petogodišnju vezu i odnedavno sklopljen brak.

KLIJENTKINJA:  Oblije me hladan znoj kad samo pomislim na porođaj. Bojim se da će neko od nas umreti – ili oboje, ja i dete. Znam da je sve u redu što se mog zdravlja tiče i da sve mogu da platim i organizujem da budem zaštićena i sigurna u svakom trenutku. Opet se plašim svega i svačega. Kad bih mogla sve da prespavam i samo uzmem dete u naručje.

KONSTELATOR: Možeš, zove se carski rez.

KLIJENTKINJA: (malo se nasmejala) Jooj… To je operacija pod anestezijom i seku me. Bojim se da se neću probuditi.

Kako je klijentkinja kasnije u interviju rekla mama i bake su imale normalne porođaje bez komplikacija i sva deca su preživala i dobro odrasla.

Radili smo konstelacioni rad u kome se postavljala ženska linija. Na klijentkinjinu nevericu, majka i baka su pokazivale strah i grlile svoju decu jer „nešto će im se loše dogoditi“. Bilo je jasno da u porodici postoji neka tajna iza bakinog generacijskog niva za koju klijentkinja nezna. U rad je uvedena predstavnica za prabaku. Ona je odmah rekla da se oseća jako slaba i da ne može da stoji. Legla je na pod, sklupčala se, plakala i govorila da je jako bili stomak kao da se porađa (grupa i predstavnici nisu znali klijentkinjinu temu). Pozvala sam jednog učesnika da legne pored nje kao beba. Predstavnica za prababu ga je samo grlila i plakala sve očajnija i govoria kao gubi snagu i nikako ne može da ustane. Iz kasnije dinamike među predstavnicima bilo je očigledno da je ta pretkinja umrla ili na porođaju ili neposredno posle njega.

KLIJENTKINJA: Kolko ja znam prababa je živela do posle drugog svetskog rata i moj deda i sva njena deca su odrasla.

Rekla sam klijenknjinji da se to dogodilo verovatno nekoj ženi iz još starije generacije, ali za to nemamo informacija ili da je prosto prabaka imala neki veoma traumatičan porođaj o kome nije pričala.

Klijentkinja nije bila zadovoljna radom i objašnjenjem, ali se posle njega njen strah prilično smanjio pa je ubrzo zatrudnela i rodila dete (carskim rezom). Skoro tri godine posle ovog rada bila je kod tetke u Vljevu. Tetka  je napravila porodično stablo i pokazala joj. Klijentkinja je gledala stablo i privuko ju je neobičan natpis. Na mestu prababe pisala su dva imena – Radmila (Ljubica).

„Šta je ovo?“ – Pitala je tetku. – „Prababa Radmila je imala nadimak Ljubica?

„Ne. Ljubica je bila je prva pradedina žena.“ – Odgovorila joj je tetka.

„Pa što to niko ne pominje. Šta je sa njom bilo.“ – Klijentkinja se zainteresovala.

„Nisu imali dece.“ – Tetka se zamislila kao da okleva da nastavi. –„ Sećam se da mi je baba jednom pričala da je nesrećnica vrlo mlada umrla na porođaju. O tome se ćutalo.“

„Šta mi prećutkuješ, tetka?“ – Pošto je starija žena neočekivano ustala da rasklanja sudove. – „Kakva je to strašna tajna od pre sto godina?“

„Ustvari bilo je još gore. Bar tako mi je baba ispričala.“ – Tetka se vratila i sela za sto. – „Pradeda Milan  je došao na konju i oteo devojku Ljubicu sa potoka gde je išla po vodu. Njeni roditelji nisu hteli da je daju za njega, po jednoj verziji jer su čekali bolju priliku, a po drugoj jer je bila mnogo mlada, skoro i sama još dete. Posle kad je prenoćila kod njega i njegovih, gotova stvar. Muž i žena. Tako je bilo u to vreme.“

Kad je Ljubica umrla na porođaju sa sve detetom u stomaku, kažu da je devojčina majka klela pradedu i njegove potomke na sva usta.“

„Pradeda Milan se posle oženio nana Radmilom, izrodili su decu i sve je bilo dobro.“

U ovom primeru, pradedina prva žena i njena sudbina su isključene i o tome smo govorili kad smo se bavili principom da svi članovi porodice imaju pravo da pripadaju. Takođe, budući da je ovaj događaj uneo puno tuge, straha i praznoverja u porodični sistem o njemu se nije pričalo. To je postala tajna. Baš zato su na nesvesnom porodičnim nivou ostala osećanja mogućeg užasa i tragedije vezanih za trudnoću i porođaj. Da bismo razrešili ovu transgeneracijsku traumu morali smo da dopremo do onoga što se događalo na nivou pradede i njegove prve žene.

U duši postoji duboka potreba za poretkom. Poredak omogućava okvir u kom će ljubav ispuniti prostor. Ljubav bez poretka često završava tragedijom. Poredak bez ljubavi ostaje hladan i prazan. Kompjuterskim žargonom rečeno ljubav je softver a poredak hardver.

c