U porodici svako ima pravo da pripada

Roditelji su došli na porodične konstelacije jer su se zabrinuli zbog svog sina. Dečak je pre pojave simtoma bio odličan učenik, trenirao je košarku i bio omiljen među prijateljima. Otprilike tri meseca nakon što je napunio 17 godina, „takoreći preko noći“ kako su mi rekli roditelji, je počeo da bude veoma religiozan, da ispunjava svoju sobu religioznim knjigama i ikonama. Majka kaže – Mrmlja molitve po ceo dan i okreće brojanicu. Govori  da se boji da izađe iz kuće i da ima stah da će mu se nešto loše dogoditi. Kad ga pitaju čega se boji da će se dogoditi on oklene glavu u stranu i ćuti. Samo jednom je procedio da svi mogu da stradaju i povuko se opet u svoju sobu. Počeo je da beži iz škole i tada boravi skrivajući se u pravoslavnom hramu blizu gimnazije.

Majka i otac su seli pored mene i u provoj postavci smo izabrali predstavnike za sina i njegov strah da će mu se nešto dogoditi i da svi mogu da stradaju. Predstavnik za sina (iako nije imao informacije koga predstavlja i šta je tema), ubrzo je klekao na pod i počeo da štiti glavu. Predstavnik za strah je marširao oko njega kao neki vojnik. Rekao je da ga se gadi i da želi da ga šutira, nuči i ponižava.

Pitala sam da li je dečak bio nekad fizički kažnjavan, da li ga je neko zlostavljao u školi ili na drugim mestima.Pitala sam isto i roditelje; da li su doživeli neko nasilje ili traumu. Pitala sam da li je neki član porodice bio učesnik u ratovima, zlostavljanj, mučen, bio u logoru, itd? Majka je sve negirala. Takođe i otac.

Bilo mi je jasno da ulazimo u poručje nepoznatog, porodične tajne ili nečeg što se dogodilo davno i zaboravljeno je od strane članova porodice.

Uvela sam predstavnika za člana porodice koja je doživela tu situaciju i zamolila je da zauzme isti položaj kao predstavnik za dečaka. Nakoliko trenutaka nakon toga predstavnik za dečaka je uspeo da ustane i povukao se izdvojeni ugao prostora. Ispravio se i posmatrao dalja događanja sa strane, ali nije prilazio.

Predstavnik za strah se još agresivnije ustremio na nepoznatog člana prodice dok ovaj nije legao na stomak i više se nije pomerao. Uvela sam predstavnike za roditelje nepoznatog člana porodice, oca i majku. Majka je bezglasno plakala ali je bila kao okamenjena i nije prilazila. Predstavnik za oca zlostavljanog člana porodice je okrenuo leđa i nije hteo da gleda. Nakon nekog vremena predstavik za strah se umorio, kao da se njegova energija ispraznila. Legao je pored nepoznatog člana porodice koga je predhodno mučio.

Predstavnik za dečaka je rekao da se sada oseća mirno i dobro. Poklonio se članu porodice koji je zlostavljan i njegovoj sudbini.

Objasnila sam roditeljima da ne znam kada i sa čije strane porodice očeve ili majčine, se dogodila traumatična situacija koju su videli u radu u kojoj je neki član porodice bio mučen i verovatno ubijen.

Roditelji nisu znali ništa o tome ali je nakon nekoliko meseci dečaku bilo bolje i postepeno se vratio svom uobičajenom ponašanju.  Tek posle skoro godinu dana, majka je bila u jednoj od poseta svojim roditeljima koji žive u drugom mestu. Razgovor se spontano poveo o očevoj sestri koja je nedavo boravila u bolnici i bila veoma bolesna. Majčin otac je prvi put pomenuo svog najstarijeg brata. To je osoba o kojoj se nikad nije govorilo. Ćerka je tražila da razjasni šta se sa tim njenim stricem dogodilo. Došla je do sledećih podataka.

Prababa Jelena se udala sa 16.godina tako što je pobegla za pradedu. Njihov najstariji sin je bio Milan rođen je 1920.godine. Nakon njega je nekoliko dece umrlo na ranom uzrastu, pa je rođena dedina sestra Zdravka 1929. godine. Njen otac, najmlađe dete je rođen 1944.godine i kazao joj je da se uopšte ne seća svog najstarijeg brata.

Nakon drugog svetskog rata, dedin najstariji brat, koji je bio pravoslavni sveštenik, došao je u sukob sa komunističkim režimom. Bio je zatvoren na nepoznatom mestu. Porodica se bojala sankcija pa je prestala potpuno da ga pominje i da govori o njemu, čak i među sobom. Bojali su se da će izgubiti posao, biti preseljeni u drugo mesto ili sami završiti u zatvoru.

Deda je reako da je čuo od  sestre da je taj najstariji brat, nakon nekoh deset godina od privođenja izašao iz zatvora. Nikome se nije javljao od porodice i nakon kratkog vremena nađen je mrtav u svom boravištu. Zvanično je saopšteno da je izvršio samoubistvo, ali je sestra verovala da je ubijen.

Tu priču je zanao samo deda. Ali dečakova majka, njegova ćerka, je sigurno nesvesno osećala očevu tugu, doživljaj nepravde i bola koji je nanet porodici. Unuk je sasvim nesvesno, preuzeo na sebe da tu nesrećnu sudbinu iznese na videlo kroz svoje strahove i neočekivano ponašanje.

Svako i sve ima pravo na različito, ali jedinstveno i poštovano mesto u sistemu. Zato se ovaj princip u porodičnom rasporedu nekad naziva i princip mesta. Kada se pravo na mesto poroče, ili se izražava nepoštovanje, ili se ta osoba i njeno mesto isključuje iz porodičnog sistema to dovodi do veoma dinamičnog i jakog pokreta porodične duše da povrati sećanje na to mesto (osobu) i da to mesto i njen doprins, ili sudbina ponovo budu uključeni u celinu.

Taj važan princip sistemskih konstelacija je pravo na pripadanje. Svi članovi porodice, bivši i sadašnji imaju pravo da pripadaju i imaju svoje mesto u porodičnom sistemu bez obzira da li izgledaju značajni li beznačajni. Nije moguće isključiti bilo koga a da to nema posledice po ceo sistemi. Isključenje člana porodice i/ili određenih traumatičnih događaja blokira snagu porodičnog sistema i ponaša se kao neka vrsta „crne rupe“, koja, čak i kada nije vidljiva, ima teške efekte i ponekad parališe čitav sistem ili neke njegove delove.

I mi kao pojedinačna individua smo takođe sistem. Sastojimo se od mnogobrojnih podsistema, od ćelijskog nivoa pa nadalje preko sistema organa i interakcije celine sa svim sistemima u okolini kojima smo okruženi. Po prostoj analogiji, dovoljno je samo da vas zaboli jedan zub, pa već znate kakav to efekat ima na vaše telo, psihičke sposobnosti i kvalitet kontakta sa drugim ljudima.

 Na nivou porodične duše, porodični sistem ne dozvoljava isključivanje. Sistem uvek nastoji da bude celovit i ponovo potpun. Svako ko jednom stekne pravo na pripadnost porodičnom sistemu zadržava to pravi zauvek i niko nema pravo da mu ga oduzme bez obzira na njegova dela i sudbinu.

c

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: