„Na kraju života više žalimo za onim što nismo uradili, osmelili se i izrekli, nego za onim što jesmo.“

Idem tako gradom, obavljam poslove, vozim se busom, kuvam ručak i pričam sa osobom u svojoj glavi. Delim misli, iskazujem osećanja, objašnjavam postupke i situacije, posavljam pitanja… Ponekad uzdahnem ili se na smejem. Čujem zamišljene odgovore ili smišljam reakcije.

To svi povremeno radimo. To je takođe jasan znak da u nama postoje neizgovorene reči, nedovršeni poslovi i nerašćišćeni odnosi. Sve to što je unutra, u našem subjektivnom svetu, vrti se kao neki pritiskajući audio-video snimak koga povremeno prerađujemo i dorađujemo. Ponekad i godinama. Uglavnom ga konstruišemo na osnovu sećanja, pretpostavki i fantazije.

Često su to razgovori vezani za situacije u kojima se nismo izrazili, nismo adekvatno reagovali  ili nismo zadovoljni kako je komunikacija tekla. Osećamo frustriranost, ljutnju, anksioznost koju okrećemo unutar sebe.

„Besna sam na koleginicu. Stalno izvrdava i prebacuje mi svoje poslove. Radim ko konj za nju i mene i još je pravdam pred šefom. Ona je običan krpelj. Kritikujem je i vređam u sebi. Kad mi ležerno doda svoje fascikle za projekte, kao kancelarijskoj pepeljuzi, samo ćutim i prevrnem očima.“

Ponekad se vraćamo na neka sećanja i ljude iz svoje prošlosti, proživljavamo događaje i pokušavamo nekako da promenimo neiskazana osećanja i reakcije koja nas još uvek muče.

„Bila sam gimnazijalka i mesecima smrtno zatreskana u tog mladića nešto starijeg od sebe. Kad me pozvao da izađemo na sastanak, potpuno spetljana i svezana u čvor, pila ko smuk da bih se nekako opustila. Sve se vrtelo oko mene ko na ringišpilu. Znam da je rekao da mu se dopadam i da smo se ljubili. Onda se skoro više ništa ne sećam od te večeri. Znajući sebe tada, verovatno sam bila gruba i lupetala nešto sasvim suprotno od onog što sam osećala. Uglavnom, posle mi se više nikad nije javio. Često se u svojim maštanjima vratim u tu noć i pokušavam da se opravdam i kažem istinu.“

Vodimo unutrašnji dijalog i sa osobama koje su daleko ili više nisu žive. Osećanja – ljubav, zahvalnost, ljutnja, bojazni, tuga, krivica koje su ostale u našoj duži još uvek traju.

Opseda me sećanje na oca. Vidim ga kako stoji ljut i rezigniran. Posvađali smo se oko gluposti, popravnke njegovih starih kola i zbog toga nisam roditelje zvao nekoliko dana. Onda se mama javila da je iznenada preminuo od moždane kapi. Kažem mu u sebi da mi je žao, da nije smeo tako da ode. Govorim mu da ga mnogo volim, da osećam krivicu, da nisam bio dobar i pažljiv sin.

Reči moraju da budu izgovorene. Nema drugog načina da se razrešimo osećanja i unutrašnjeg konflikta koji nas pritiska. Nekad nam je teško da izrazimo i pozitivna osećanja – ljubav, naklonost, podršku, ponos, simpatiju, zahvalnost, radost, a kamoli  ona negativna – ljutnju, povređenost, bol, zameranje, krivicu, stid…

S druge strane, ne bismo pričali u sebi sa drugim osobama, da nam je lako to da učinimo ili da nemamo neku spoljašnju ili unutrašnju prepreku.

Za to je potrebna priprema, hrabrost i skok u prazan prostor.

Uvek je najbolje razgovarati direktno oči u oči. Telefon, mejlovi i poruke su za kukavice, mada je i to nešto i značajno oslobađa unutrašnji psihički prostor. Razumem i ako nemate snage da to uradite ili niste više u kontaktu sa tom osobom sa kojom razgovarate u sebi. U tom slučaju vežba će vam pomoći da se oslobodite dala unurašnje napetosti.

1. Direktno formulišite u nekoliko rečenica suštinu (možete i da napišete). Izrazite svoje misli i osećanja.

Dragi prijatelju, pozvao si na svoje slavlje sve prijatelje i njihove porodice a mene nisi. Tužna sam zbog toga i povređena. Pitam sa da li si zaboravio sve teške i radosne trenutke koje smo podelili? Zašto si mene isključio? Da li sam ja nešto uradila što te je uvredilo pa više ne pripadam krugu prijatelja?

• Sada zamislite tu osobu ispred sebe – kako izgleda, šta ima na sebi, kakav stav zauzima, kako vas gleda…
• Izgovorite svojih nekoliko rečenica na glas. Postanite svesni svojih osećanja i unutrašnjih senzacija. Važno je reči glasno jer je to jedan od načina da neizgovoreno bude izgovoreno i izađe iz vaše glave.
• Pogledajte opet svog zamišljanog sagovornika vidite da li se našto promenilo. Pokušajte da čujete odgovor sa njegove strane. Trudite se da ne smišljate tuđ odgovor ili da ne stavljate osobi u usta ono što očekujete da kaže.
• Sada se u svom umu, kao da gledate tu situaciju, odaljite se nekoliko koraka sa strane. Posmatrajte sebe i tu osobu kako razgovarate.
• Zapišite svoje utiske.

Ova vežba je neka vrsta pripreme za razgovore. Iskustva potvrđuju da ako se odlučite na direktan razgovor, mnogo će vam biti lakše da izrazite svoje stavove, misli i osećanja u realnoj situaciji. Ponekad deluje i sinhornicitet, iznenada vam se pojavi prilika da se susretnete i podelite istinu koja je zarobljena u vama sa živom osobom izvan vaše glave.