Mi možemo sebe da sabotiramo na razne načine; tako što „zaboravljamo“ ili smetnemo s uma da uradimo stvari ili obavimo telefonske razgovore, tako što podrivamo sebe različitim nekorisnim i oslabljujućim porukama koje nam se vrzmaju po glavi, kada govorimo o sebi kao nesposobnima, nemoćnima generalno ili u vezi neke životne teme… Uglavnom je u osnovi samosabotaže izvesna unutrašnja podeljenost, na dva ili više delova, od kojih se neki boje, ili nemaju dovoljno sigurnosti i samopouzdanja da pristupe nekoj akciji koju smo planirali.

Jedan dao mene želi da pozove prijateljicu koja me je na neki način uvredila pri predhodnom susretu i da rasčisti situaciju verujući da je u pitanju nesporazum, dok se drugi deo boji konflikta i mogućeg rušenja prijateljstva i neprijatnog razgovora. Šta radimo u toj situaciji? Uglavnom odlažemo rasčišćavanje i sučeljavanje i stalno zaboravljamo da okrenemo telefon.

Postoji značajna razlika između samosabotaže i destruktivnosti. Autosabotaža uglavnom ima uzrok u izvesnoj unutrašnjoj podvojenosti, nesigurnosti, negativnim i samopodrivajućim stavovima koji mogu biti svesni i nesvesni. S druge strane autodestruktivnost  pokreće poriv da povređujemo sebe, potrebu da povređujemo druge koju okrećemo prema sebi, iz unutrašnjeg besa, krivice, sramote i lične povređenosti…

Postoje nebrojane saboterske tehnike koji mi primenjujemo u svom životu, svesno, polusvesno i nesvesno, bežeću kako do neuspeha, tako i od uspeha, kako od zadovoljstva, tako i nezadovoljstva.

Kako sve sabotiramo sebe?

Odlaganje je klasnična saboterska tehnike. Na ovaj način se u suštini pravimo da određeni zadatak ili problem ne postoji i nadamo se da će nestati sam od sebe i/ili da će ga neko drugi rešiti ili da će se sam od sebe dematerijalizovati. To može da traje decenijamo, na primer u slučaju alkoholizma. Kod poslovnih zadataka, na kraju dođemo u situaciju da smo saterani u vremenski tesnac, da moramo da završimo nešto za „juče“, da radimo pod opterećenjem, stresom i verovatno mnogo manje kvalitetno nego da smo dali sebi više prostora i vremena za taj zadatak.

Nezavršavanje poslova, odnosa, obaveza je nastavak predhodne saboterske tehnike. Ono vremenom dovodi do nagovmilavanja poslovnih, partnerskih, roditeljskih, emotivnih, prijateljskih zadataka i stvara doživljaj nezadovoljstva, samoprezira i lične slabosti i neostvarenosti. Osećamo se kao da smo otvorili orman u haosu, zatrpan stvarima koje nam sve padaju na glavu.

Zaboravljanje je takođe mentalna tehnika autosabotaže. Mi uvek pamtimo obaveze, ljude, situacije koje su nam zanimljive, privlačne, lake, pozitivne, izvodljive, a skloni smo da zaboravljamo sve ono što nosi izvesnu napetost, neprijatnost i širenje granica izvan naše ustaljene zone konfora.

Racionalizacija i iznalaženje opravdanja je klasična samosaboterska tehnika. Uvek možemo da smislimo hiljadu dobrih opravdanja zašto nešto da ne uradimo, odložimo ili stavimo sa strane dok se ne stvore uslovi. Ako smo iskreni prema sebi, uvek jasno osećamo kada izvrdavamo od neke akcije i time jasno slabimo sebe.

Perfekcionizam je majka nezadovoljstva odlaganja i nezavršavanja. Od sebe očekujemo nepostojeće savršenstvo. Ništa nikad nije dovoljno dobro jer nije savršeno. Problem ne u tome što nikad i ne može da bude. U osnovi je nesigurnost ličnosti, unutrašnji kritičar i postavljanje nerealnih zahteva.

Mučenje cenim mislima i katastrofičnim očekivanjima je saboterska tehnika kojim mi sebi projektujemo najgovu moguću sliku razvoja određene situacije. Na taj način postajemo uplašeni, nesrećni, slabi i skloni da izbegavamo testiranje stvarnosti.

Samosažaljenje je način sabotiranja kojim mi sebi oduzimamo odgovornost, snagu i ličnu energiju da obavimo posao. Mi smo jadni, nesposobni, nedovoljno stručni, nesigurni, uplašeni… Tako svodimo sebe na dete kome je potreban roditelj da ga uzme za ruku ili uradi posao umesto njega.

Okrivljavanjem drugih prebacujemo svoju odgovornost na partnera, prijatelja, sistem poslovanja, državu, boga, astrološku konstelaciju, itd. Time samo sabotiramo put ka svom uspehu i mogućnost da uradimo ono što možemo.

Unutrašnji kritičar je saboterski glas u glavi koji nas podrva negatinim i samopodrivajućim mislima. To je onaj koji nam dovikuje: Ti to ne možeš. Nisi ti tome dorasla. Vidi kako si glupa. Svi će ti se smejati. Propašćeš u tom poduhvatu, Obrukaćeš se, itd…

Svi smo podložni autosabotaži u pogledu problema ili napetih tema a razlozi i uzroci mogu da budu mnogobrojni. Postoje pozitivne stvari i ciljevi koje zaista želimo a očigledno iz nekog razloga sabotiramo sebe. Na primer osoba želi da uradi kvalitetan projekat iz oblasti u kojoj je stručnjak, želi da više vremena posveti svojoj porodici, želi da putuje, upozna ljubavnog partnera, želi da napusti stari i aplicira za nove poslove… Sabotiranje naprednih poduhvata naravno ima posledice na naše samopoštovanje, uspeh, ostvarivanje kapaciteta i potencijala ličnosti, samoostvarenje, zadovoljstvo, doživljaj ispunjenosti.

Dakle, da bismo ostvarili svoje ciljeve potrebno je da budemo aktivni i da radimo na njima. Ne bismo ih ni postavili da sada imamo kapacitet da ih ostvarimo. Dakle, u postavljenim ciljevima postoji nešto što još uvek nemamo, neznamo ili nismo dosegli. To je zona razvoja ka kojoj težimo. Unapred je dobro da nam bude jasno da ćemo se na određenim sekvencama mučiti, znojiti, učiti ili čekati da ovladamo potrebnim koracima.

Kako bismo ostvarili svoje ciljeve potrebno je da proširimo svoje veštine i znanja, ali takođe i da se suočimo sa unutrašnjim saboterima, negativnim stavovima i osećanjima koji nas blokiraju i unazađuju.

S druge strane su one situacije i ciljevi oni koje “moramo, potrebno je, zahteva se od nas, očekujemo od sebe” a pokreću nas negativni motivi kao što razne vrste strahova za egzistenciju, od gubitka posla, narušavanja zdravlja, problema u ljubavnoj vezi… Odlaganje ovih zahteva je neka vrsta igranja ruleta sa sobom jer oni mogu da imaju mnogo negativnije posledice. Na primer, osoba prepoznaje bol i zdravstvene tegobe a boji se, zanemaruje situaciju i odlaže posetu lekaru.

U ovom slučaju nam je često potrebna dodatna podrška, hrabrost i pomoć. Nemojte da se ustručavate da tražite oslonac u svojim unutrašnjim resursima, prijateljima, porodici ili od stručnjaka.

Svest o samosabotiranju

Svest o sabotiranju je važna i upozorava nas na ono što radimo i moguće posledice. U nekim slučajevima, kada postanemo svesni šta radimo i ka čemu nas to vodi, možemo da se pokrenemo i prevaziđemo samosabotažu.

U drugim slučajevima, pogotovo dugotrajne samosabotaže u određenim oblastima, potrebno je više razmišljanja i akcije da bi se okolnosti promenile.

Kod autosabotaže uvek postoji izvesna podeljenost. Dobro je da postanemo svesni onih naših unutrašnjih delova, stavova, osećanja koji su suprotstavljeni.

Na primer, jedan deo mene želi da se otvori ka novoj ljubavi, a drugi deo mene se vraća na staru ranu i razočaranje, povređenost vezane za predhodnu emotivnu vezu. Jedan deo se raduje novoj ljubavi, drugi se boji.

Posvetite se onom svom delu koji je slabiji i traži neku vrstu utehe ili podrške. Ojačajte ga. Razgovarajte sa njim. Podržite ga pozitivnim stavovima.

Zatim krenite u akciju. Akcija je ključna za razbijane ličnih sabotaža. Održite tu prezentaciju koje se bojite da izvedete pred publikom. Možda neće biti savršena ali će vam doneti puno iskustva. Sledeća će biti još bolja. Itd.

Istina je da nam je teško da se uguramo u situacije koje nose bol, strah, negativna očekivanja, nesigurnost, mogućnost konflikta, razočaranja… Kakav god da je ishod, obično nam je lakše, kada se suočimo sa onim što jeste u stvarnosti, rasčistimo situaciju i uradimo ono što se mora.

Sviđa mi se jedna izreka koja pomaže pri uspavljivanju ličnog sabotera: „Ako radite samo lake stvari, život će vam biti težak. Ako ste spremni da radite i one teške, život će vam biti lak.“

ca