Imamo mnogo obaveza – kao žongler sa sto loptica. Potrebno je sve to postići – deca, kuća, partner, prijatelji, porodica, roditelji, finansijske muke, poslove brige, planovi, kućni ljubimci…

Životni tempo je sve brži, a u saobraćaju sve gore gužve i više nerviranja. Desetine poruka i mejlova svaki dan. Uznemirujuće vesti, fotografije, društvene mreže, telefon koji zvrči i subotom I nedeljom I praznikom.

Postavljamo pred sebe mnogobrojna očekivanja. Često mi dolaze klijenti koji su umorni, nemotivisan, iscrpljeni životom koji vode. Spolja gledano – sve je dobro. Imaju dovoljno novca, školu, prostor u kome žive, posao, žive i zdrave roditelje I decu… Iznutra ništa od toga ne vide, bolje reći – ne osećaju. Kao da se dobre stvari podrazumevaju.

Postoji mnogo razloga zašto postajemo bezvoljni, nemotivisani i umorni. Jedan od njih je što nesvesno isključimo sebe iz svog života i funkcionišemo na rutini I automatskom pilotu. Drugi je pitanje smisla na koje odbijamo da odgovorimo. Treći je prihvatanje odgovornosti. Tu je I otuđenost i gubitak istinskog i iskrenog ljudskog kontakta sa bliskim ljudima. I još mnogo toga…

Vežba je jednostavna i obično je preporučujem klijentima da bi bolje uspostavili kontakt sa sobom, upoznali svoje unutrašnje procese, izvukli se iz automatizma i povećali svoju energiju i motivaciju.

Tokom jednog dana, od ujutru kad ustanete do večeri kada krenete na spavanje, na svakih sat vremena postavljajte sebi neka od sledećih pitanja i zabeležite uvide I osećanja. Pisanje pre svega ima svrhu da vas primora da budete svesni. To je kao neki psihološki holter koji nosite ceo dan da biste ojačali svoj focus, svesnost i prepoznali kako problem i akcije koje izbegavate, tako i pozitivne događaje, uspehe i osećanja koja vas prožimaju.

PITANJA: Gde sam i šta radim u ovom satu svog života? Šta hoću da postignem, dobijem, saznam u ovih sat vremena?  Kako se osećam? Šta sam uvidela?

Dovoljno je da vežbu primenjujete jedan dan nedeljno. Nakon toga formulišite zaključke, uvide i šta je potrebno da uradite.