Da li ste primetili da vas ponekad zaboli glava kad se povede određena tema? Prijateljica se žali na svađu sa majkom a vi osećate stezanje u grli i gutate knedle. Komšija u parku grdi sina, a vama kao da je tona kamenja na grudima. Zašto tako telesno reagujemo ako to nema veze sa nama?

Na predavanjima o porodičnim konstelacijama ili na radonicama često primećujem sledeći fenomen. Neke polaznike počinje da boli glava, nekima je muka, osećaju pritisak na ramenima ili u drugim delovima tela. Jednima je hladno, a drugima prevruće u istoj prostoriji. Prolazi ih jeza ili ih obuzme iznenadno jako osećanje. Ponekad su im noge teške kao od olova ili im teku suze iako ne osećaju tugu.

Tokom rada u polju porodičnog rasporeda pokreću se, razlabavljuju, odleđuju i oslobađaju emotivni blokovi. On predstavljaju potisnutu, nesvesnu, zaustavljenju, zadržanu i vezanu  emotivnu energiju na određenim delovima tela. Emotivni telesni blokovi nastaju u detinjstvu (mada po nekim teorijama još u prenatalnom periodu ili tokom rođenja) u situacijama kada smo prinuđeni da zaustavljamo prirodan tok i ispoljavanje osećanja.

Setite se deteta od tri godine. Razbesi se i sruši kocke. Baci se na pod i lupa rukama i nogama u protestu. To traje dva minuta. Onda ciči od smeha jer mu mašem smešnom igračkom. Smeje se celim telo i raduje. Par minuta. Onda plače tako da mu sve suze ko vodoskok vrcaju iz očiju jer mu baš sada ne dozvoljavam da jede omiljeni slatkiš. To traje tri minuta. Onda u opet u krug.

Naša primarna osećanja, ona koja vidimo kod dece na ranom uzrastu, su brza, veoma inteznivna i kratko traju. To su autentična osećanja koja prepoznajemo i odmah reagujeo na njih. Tokom procesa socijalizacije ona na različite načine bivaju kanalisana ili transformisana, ponekad sasvim blokirana, zaustavljena i zabranjena.

Postavljam vam sledeće pitanje. Ko je od vas sa sedam godina smeo da plače? Ko je smeo da u punoj meri pokaže svoj bes u porodici? Trećina, uglavnom žene, su imale dozvolu da ponekad  zaplaču. Dečacima je u tom uzrastu već bilo prilično osporavano da suzama izraze tugu ili povređenost.

Šta uradimo kada smo tužni da ne bismo plakali? Talas tuge kreće duboko iz stomaka i grudi i penje se kroz grlo do vilice, nosa, očiju i glave. Ako nam poteku suze a dete smo, može se desiti sledeće. Prekorevaće nas da smo već veliki i da se više nesmemo plačemo zbog gluposti. Šaliće se sa nama ili će nas vređati. Ignorisaće nas i relativizirati našu tugu. Vikaće na nas da prestanemo. Neko će dobiti šamar ili ćušku. Često je to zašto što i roditelji imaju svoje emotivne blokove koje ugrožavamo i potresamo ispoljavanjem svojih osećanja.

Dakle, moramo da zaustavimo tok osećanja, najčešće tako što stežemo mišiće i blokiramo ispoljavanje onog što se ne odobrava, kritikuje ili kažnjava. Zaustavimo plač u grudima, grlu, vilici, očima. To vremenom postane nesvesno i automatizovano. Više ne plačemo. Uspešno smo formirali emotivni blok na određenom delu tela.

Slično je i sa drugim jakim osećanjima kao što je bes, strah a ponekad i ljubav. Nakon toga, umesto primarnog, istinskog osećanja ono biva zamenjeno sa sekundarnim osećanjem, koja nisu sasvim istinita, ali su prihvatljiva u našoj porodici i okruženju. Prilagodili smo se porodičnom i školskom sistemu. Kad smo ljuti počinjemo da cmizdrimo, ili postavljamo beskonačna pitanja, ćutimo i durimo se, ili zadirkujemo mlađu sestru, ili šta god da je već dozvoljno u našoj porodici i okruženju.

Ali, Imperiju uzvreća udarac. Osećanja potisnuta na telu, nisu nestala, samo su zadržana i zarobljena, a s vremena na vreme pokušavaju da se ponovo ispolje i osobode nas telesnih emotivnih oklopa.

Potuno je čudesno doživeti oslobađanje od telesnog bloka. Jedna klijentkinja je to opisala na sledeći način: „Od kad pamtim sebe imala sam utisak da u stomaku imam ciglu. Od detinjstva lečili su me zbog bolova u želudcu. Nisam mogla skoro ništa da jedem, a nikad nije pronađen neki ozbiljan fizički uzrok. Onda sam na konstelacijama videla svog predstavnika kao dete sklupčano u ćošku. Predstavnika za majku je jako boleo stomak. Konstelator me je pitala da li je mama bila u bolnici kad sam bila mala. Sasvim zaboravljeno sećanje me potpuno obuzelo. Imala sam četiri godine. Mama je otišla na operaciju slepog creva. Tražila sam je i dozivala po celoj kući i dvorištu. Bila sam strašno uplašena i tužna. Videla sam u magnovenju zaboravljenog sećanja svoju sobu i krevet, tatu koji izbezumljno urla na mene da prestanem da plačem. Uplašila sam se. Progutala sam suze. One su ostale u mom stomaku.

I tada sam na porodičnom rasporedu ponovo počela da plačem zajedno sa uplašenim detetom kakva sam bila pre dvadeset i pet godina. Zagrlila sam je i rekla joj da će se mama vratiti ih bolnice i da će biti sve u redu. Pogledala sam i tatu i prepoznala koliko je on bio očajan, uplašen i nije zna šta da radi sa detetom koje neutešno rida i doziva mamu.

Cigla u stomaku je nakon toga zauvek nestala.