Mi često hodamo sa crnim oblakom problema oko sebe iz koga sevaju munje, uralju gromovi i povremeno pada kiša. Okrivljavamo sebe i beskrajno kritukujemo za neuspehe, grubo izgovorene reči, greške u prošlosti, ljubavne jade, lošu procenu, nesposobnost, nesigurnost, strahove, akcije koje smo preduzeli i još više one stvari koje nismo uradili a želeli smo. I tako dalje, mogla bih da nabrajam do besvesti.

Pogotovo je koncentrisana i skoro neizdrživa ta muka, bol, unutrašnji pritisak kad neko odluči da poseti psihologa. Prvo pokušavamo da razrešimo svoj problem razmišljajući, čitajući, u razgovoru sa prijateljima, porodicom ili partnerima. Nekada se sami mučimo godinama i čini nam se se vrtimo u istom bolnom i očajnom krugu. Ta borba nas sve više iscrpljuje. Često prvo tražimo neko pasivno rešenje koje će nam doneti olakšanje. Konsultujemo astrologa, preporučenog gurua, laif kouča, različita predavanja i radionice. Neko se odmah obrati psihijatru jer se tu dobijaju lekovi na naučnoj bazi. To ponekad da rezultate.

Kad skoro ništa drugo ne da rezultate, osoba nekako stigne do psihologa. To je obično situacija „dogorelo do nokata“. Meni kao profesionalcu, lakše bi bilo, i imali bismo manje posla i brže rezultate, da ste stigli ranije. Ali kako kaže Gandalf u „Gospodaru prstenova“, bolje kasno nego nikad.

Da li ste znali, da ako želite da promenite nešto što vas muči u životu, to mora da se izvede sa mesta snage. Mesto snage, je onaj deo ličnosti koji je prihvaćen, poštovan i voljen od nas samih. Praktično: tugu ne možemo da razrešimo iz straha.

U rešavanju problema, prvi korak je „priznati ono što jeste“. Važno je da se otvorimo i doživimo ceo opseg muke koja nas je snašla. To boli, ali je lekovito. Mi se protiv toga borimo rukama i nogama, racionalizacijama i intelektualizacijama, samosažaljenjem, prebacivanjem krivice na sebe ili druge, fantazijom i iluzijom i na stotine drugih veoma efikasnih načina.

Nakon toga važno je da nađemo mesto snage. Mesto snage je ono koje stoji u svetlu, nasuprot mraku i težini koji nas okružuje. Mesto snage je uvek u nama, nikad spolja, jer je to onaj deo nas koji želi da nađe rešenje, da se pokrene, da se oslobodi iz okova prošlosti, ograničavajućih verovanja, obrazaca koji nas vode u neuspeh i nesreću. Ono je suštinski deo svega živog i života u nama. Teži da raste, napreduje, ostvaruje svoje darove, pronalazi smisao, daje i prima ljubav, stvara, nalazi svoju posvećenost i službu,  razvija se i razgranava u svim ljudskim potencijalima.

To mesto snage nikad ne može da nestane, mada ponekad bude prilično zatrpano životnim ruševinama.

.