• Ostalo mi je tri ispita do kraja i više ne mogu da učim. Fokus mi je nula. – Priča Ljubica. – Plačem ceo dan od muke. Ne mogu ništa da stavim u usta, povraća mi se. Bila sam gruba prema mladići i rekla sam mu i šta mislim i šta ne mislim. Više me ne zove. Ne želim da izađem sa prijateljima da bih kao učila. Onda sedim u stanu, pušim i blenem u zid.“
• O čemu razmišljaš tako dok bleneš u zid?
• Mislim na moje kod kuće. Mamu je zabrninuta za mene. Sedi u kuhinji ili sprema ručak. Razmišljam kako sam izneverila oca. Sve mi je obezbedio ovde u Beogradu – platio mi je stan, šalje mi novac za život, očekuje da učim. Očajna sam i bedna. Svi moji prijatelji misle da sam jaka, uspešna i srećna kad sve ovo imam. Ne znaju kako je meni.

• Kako je tebi?
• Pored svih njih tako sam usamljena. Pogotovo od kad se sestra vratila u naš rodni grad da traži posao. Ranije smo stanovali zajedno. Spremali hranu. Pozivali prijatelje. Sad nemam volje da radim bilo šta od toga.
• Imam utisak da čezneš za porodicom i domom.
• Istina. – Složila se Ljubica i donekle ozarila. – Da sam kući pomogla bih mami oko bašte. Sedeli bismo svi za stolom i obedovali. Pričali bi sve i svašta. Ja bih zadirkivala brata. Otac bi se pravio pametan. U mojoj sobi su slike koje sam radila, fotografije sa putovanja, knjige, a na krevetu jastuci koji mirišu na dom. Sve je dobro i ušuškano.
• Da li bi tamo mogla da učiš?
• Ne želim da se vratim kući, hoću da ostanem da živim i radim u Beogradu. – Namrštila se.
• Nisam te to pitala.
• Učenje mi je uvek bilo lako, dok sestra nije otišla.
• Probaj kratkoročno rešenje. – Predložila sam. – Vrati se u porodicu da spremaš ispita.

Tako je i bilo. Svi ispiti položeni u narednom roku.

Često nismo ni svesni koliko smo vezani za određene prostore i kako deluju na nas. Pogotovu prostori u koji su nas okruživali u mladosti i detinjstvu.

Dom i prostori u kojima smo odrastali nose sećanja na vreme i događaje koju su duboko utkani u našu dušu. Sve što je bilo i teško i radosno postoji još uvek u zidovima, stvarima, mirisima i bojama.

Takođe, kad hoću da se opustim i utonem u san, ne zamišljam ni jedan od predivnih i egzotičnih predela i zemalja u kojima sam bila. Obično se u svom sećanju vratim u bakinu baštu u Titelu. Hodam ispod svoda od ruža vraćajući mirise leta. Dodirujem latice cveća oblivene suncem.

Naravno da ovo ne mora da bude i vaše iskustvo. Prostori prošlosti često nose i teška i bolna sećanja – na gubitke, one drage kojih više nema, nerazumevanje, nerazrešene sukobe, teške reči…

Posle mnogo godina rada na sebi i psihoterapije, kad sam zalečila svoje rane, otkrila sam ispod ožiljaka mnoge slike ljubavi, topline i bliskosti koje sam sakrila od sebe.

Postoje prostori u kojima smo sigurni, inspirisani, fokusirani ili opušteni i zaštićeni. Ponekad je dovoljno da samo boravimo na dobrom mestu i osnažimo svoje kapacitete.

Čak i kad određena mesta više ne postoje, ili su nam nedostižna iz nekog razloga, možemo da se vratimo tamo i budemo pokrenuti. Sve slike, boje, reči, zvuci, teksture, dodiri, mirisi još su živi u nama.

I pitanje za vas – Koje je vaše dobro mesto – mesto snage, podrške, odmora, radosti, kreativnosti?

Baš sam radoznala da saznam!