Pre više decenija bila sam na psihoterapiji. U to vreme sam bila puna dečijih emotivnih rana. Bila sam ogorčena što su se tata i mama često svađali. Ljuta što me ne vide i nemaju vremena za mene. Tužna što sam bila zarobljenik u njihovom lošem braku i stalno u ulozi mirovnih trupa koje povlači jedna ili druga strana.

Žalila sam se, plakala, mračila nad svojim nesrećnim detinjstvom i potrošlila nebrojano pakovanja papirnih maramica. Tokom jedne sesije terapeutkinja me je pitala o osećanju izolovanosti i usamljenosti koje me je mučilo.

Pričala sam kako su me roditelji svakog leta ostavljali kod babe u Titelu. Moja sećanje je bio mračno i teško. Dok se spuštalo veče, sedela sam na verandi i gledala na prašnjav put. Čekala sam da se pojavi crveni fića i da mama i tata dođu po mene. Očajno sam želela da idem kući, da zagrlim mamu, da se ušuškam kod nje u krevet, da slušam kako mi priča priče i zabavlja me. Plakala sam naravno, zamišljajući sebe kao jadno dete obavijeno mrakom i samoćom.

Onda me je terapeutkinja pitala:

• Šta si radila pre tog sutona? Kako si provodila vreme?
• Pre toga sam igrala odbojku sa decom iz komšiluka. Posle smo pričali viceve. – Odjednom je bljesnula pre mojim očima zelena livada, slatke dudinje koje trpam u usta i mala drugarica Olja koje me je uvek zasmejavala.
• A šta je bilo pre toga? – Usledilo je pitanje.
• Pre toga smo se mi klinci kupali u Tisi. Bili smo blatnjavi od glave do pete i igrali smo se Tarzana i različitih avantura u džungli po šipražju oko reke. – Osetila sam nalet uzbuđenja i smeha jer sam se setila kako sam pobedila u osvajanju blatnjave teritorije.
• A šta je bilo pre toga? – Opet me je pitala.
• Moja baba pravi veličanstveni doručak. Hleb miriše kao duša i paradajz direktno iz bašte. Sedim napolje za stolom, a gde god bacim pogled je raznobojno cveće i suncem obasjan voćnjak. – Tad sam bila potpuno opčinjena prepoznajuči pažnju, bakinu ljubav i lepotu koje me okruživala. Osetila sam duboku zahvalnost za sva leta svog detinjstva. Zahvalnost roditeljima što su prepoznali šta je dobro za mene (iako mi je teško bilo razdvajanje) i duboku zahvalnost mojoj baki Mariji što je na hiljadu načina brinula o meni i nežno me okružila svojom pažnjom i ljubavlju.

I znate šta? Terapeutkinja je pokvarila sliku mog nesrećnog detinjstva. Nisam više mogla da plačem nad jadnom usamljenom devojčicom koja gleda niz put i čeka crvenog fiću da dođu roditelji i vode je kući iz Titela u koji je prognana nekom surovom kaznom. Nisam bila tamo jer me nisu želeli, niti zato što su bili sebični. Bila sam kod bake jer mi je tu zaista bilo mnogo bolje i ispunjenije nego da sam ostala sama leti u gradu.

Držala sam se samo jednog nesrećnog sećanje na veče kada sam bila tužna. Verovatno je bilo dana kad sam čeznula za mamom ili bila ljuta na baku (znala je da bude stroga). Nasuprot toga stoje blještave slike igre, slobode, druženja i istinske radosti. I jedno i drugo je istina.

Mi smo naša sećanja. A naša sećanja, pogotovu iz detinjstva su često nepotpuna, zatamnjena ili skrivena. Neki teški, tužni, zastrašujući događaji, postanu izdvojeni i važni i prekriju plaštom tame i zaborava one dobre, svetle i radosne. Istina je i jedno i drugo. Važno je da vidimo celu sliku.