Bila sam trudna sa ćerkom. Brinula sam da li će sve biti u redu jer su lekari konstatovali neke komplikacije sa RH faktorom koje bebu dovode u opasnost. Majka me je ceo život plašila sa RH faktorom, kao nekim porodičnim zlim duhom i eto 2003.godine, čudnim sticajem okolnosti i lekarskim propustom, on se ponovo povampirio u našoj porodici. Majka je imala razloga da se plaši jer je baba, još pre drugog svetskog rata, zbog istog krvnog demona, izgubila prerano rođene blizance a ujak je jedva preživeo. Uvijali su ga u vate, držali pored peći i hranili krpom namočenom u majčino mleko. Mnogo sam volela tog stalno nasmejanog ujaka.

Onda sam sanjala san.

Reka je opkolila kopno, zeleno ostrvo vlažne i duboke trave. Nebo kao pred kišu ali nekako plavlje. Na polju moje žene: mama u cvetnoj haljini, bake Ilona rumenih obraza, tetke Borka u crnom džemperu, neke važne ženke koje prepoznajem sa slika kao baka Joku sa partizanskom spomenicom na reveru, a neka koje nisam nikada srela, ali u duši znam da su naša krv. Okružuju me i ja ih gledam nekako istovremeno ponizno i počastvovano. One gledaju mene. Sve su različite i bliske u isto vreme.

Tužna sam i bojim se za svoju devojčicu. Pitam majku: „Kakva će biti moja kćerka? Kako će izgledati?“ Ona me dugo drži u zagrljaju i miriše na keks tortu i mandarine. Osećam njenu toplinui ljubav. Kaže: „Videćeš to u mojim očima i u očima svog ženskog plamena.“

Gledam u mamine oči boje neba, sive i plave, kao kroz kapiju na planini koja otvara predele i slike beskrajnog niza života. Letim kroz vreme i osećanja žena moje porodice: brdovita polja i težak rad u mišićima, zabrađena žena sa vedrom nagnuta nad bunar, dete privijeno na grudi i sladak osećaj bliskosti, ona koja čeka svog čoveka pogleda uprtog ka morskoj pučini – seta, zagrljaj pod procvalim drvetom i ljubav od koje zastaje dah, dete mekane kosice privijeno uz skute…

Suze ljubavi i dirnutosti mi tople brazdaju lice. Oči majki. Oči ljubavi.

Zatim se iz magle pojavio se uski zemljani prolaz. Uvidela da je vreme da idem. Htela sam sve da ih zagrlim ali sam znala da još nije došlo moje vreme da stanem u krug sa njima.

Probudila sam se i bila sigura u srcu da će sve biti u redu sa mojom ćerkom. Jednog dana, ja ću stati u krug sa ženskim precima a ona će moći će da pogleda u moje oči i da primi snagu života, ljubavi, mudrosti, podrške koja dolazi od davnina. Moja ćerka će stupiti u žensko pleme.

Setila sam se ovog sna baš za 8.mart. Ustavri, setila sam se mama koja je volela ovaj praznik zato što je dobila slobodu od patrijarhata, ravnopravnost i mogućnost da bira svoju ljubav, bračnog partnera, da može da se školuje i uči, da radi posao, ima svoj novac i imovinu i da glasno kaže šta misli. To nije bio slučaj sa bakom koju su udali kako su mislili da priliči, a jedva je imala malo škole – jer šta će devojci škola, treba da se drži krpe i varjače, rađa decu i služi muža.

Na taj dan tata bi nas vodio na ručak u restoran. Obično na dobar roštilj. Mama i ja bismo dobile cveće. Mami bi poklonila knjigu ili karte da zajedno idemo na neku pozorišnu predstavu.

Volim osmi mart zbog lepih sećanja, se jedne strane, a takođe zato što znam preko sudbine svog ženskog plemena, kroz kakve muke su moje predkinje prošle da bismo danas stajale na tekovinama njihove borbe.