Rađamo se kao bespomoćna bića potpuno ranjivi i zavisni od odraslih koji nas prihvataju i uvode u svet. Potrebna nam je nega, briga, zaštita, ljubav i podrška fizička, emotivna, intelektualna i duhovna. 

To osetljivo i nežno dečije biće u nama nikad ne nestane. Ono je sakriveno duboko u nama i čeka da mu se vratimo i prihvatimo ga.

Jedna od prvih rečenica koje kaže naše povređeno unutrašnje dete našem odraslom selfu kada uspostavimo kontakt je dirljivo:

“Zagrli me.”

Dobro je imati u vidu da je povređeno dete samo jedan od aspekata našeg dečijeg selfa. Postoje i njegovi drugi aspekti kao što su razigrano, kreativno, zdravo ili čarobno dete. Oni su posebno važni za našu kreativnost, doživlaj slobode, radoznalost i unutrašnju radost.

Koje su osobine povređenog deteta u nama? Ono je ekstremo osetljivo na okolinu i odnos sa roditeljima. Reaguje i na izražena a posebno jako na skrivena osećanja bliskih ljudi. Ono spontano imitira i preuzima govor tela i mimiku roditelja, obrasce ponašanja i uvek zna šta je istina kad mu se odrasi obraćaju.

Nažalost, mi često poričemo taj prirodni intuitivni radar koji svako dete ima. Kada se ponovo povežemo sa svojim dečjim selfom mi vraćamo sebi sposobnost da spontano prepoznamo istinu i neverbalne poruke.

Naše unutrašnje dete može da zadobije rane na mnogo načina, ali ovde ću navesti situacije i ponašanja koji najčešće stvaraju dečije traume. Povređujuće događaji koji se dese jednom ili retko u detinjstvu nisu toliko značajne koliko loši odnosi i okolnosti koji traju mesecima i godinama.

Jedno su situacije u kojima dete doživi da mu je život ugrožen što može početi još taumom rođenja, hirurške intervencije i boravak u bolnici, bolesti, saobraćajni udesi i druge ekcesne i opasne sitacije, fizičke povrede i drastične promene sredine. Naše povređeno dete tada skriva u sebi veliki strah, užas, očajanje i fizički bol zadržan u telu. U odraslim godinama to često stvara nesigurnost, osećanje bespomoćnosti i veliku anksioznost.

Dragan je dugo godina trpeo neobjašnive psihosomatske bolove u desnom delu glava. Onda je skriveni dečak njemu progovorio šapatom od preplavljujućeg straha: “Ja sam umro. Ne mogu da se pomerim. Oko mene je sve belo. Maaamaaaaa!” Imao je 4 godine kada je preživeo tešku saobraćajnu nesreću i nakon toga hitnu operaciju.

Drugi tip povreda nastaje kada dete doživi da je napušteno ili ostavljenjo – na primer kroz razvod roditelja ili odvajanjem, ostavljanjem i zapostavljanjem. Tada se u njemu stvara velika tuga i doživljaj da nije dovoljno vredno i voljeno da roditelju budu sa njim. U odraslom dobu to može da se ispolji kroz osećanje krivice, naobjašnjivu tugu, depresivnost, potrebu da se svima ugodi da ne bi bili ponovo povređeni, strah od postavljanja granica ili nasuprot tome samodovljnost po principu “meni niko ne treba – ja sve mogu sama”.

Tanjino povređeno dete je tiho plakalo: “Ja nisam dovoljno dobra. Ja nisam lepa i pametna i ne znam da se smajem. Imam ružan nos. Nešto nije u redu samnom. Tata sad ima novog sina i neće da me vidi.” Tanjini roditelji du se razveli kada je imala šest godina.

Treći tip utica je izdano dečije poverenje i ljubav kroz različite oblike zlostavljanja, kritkikovanja, obmanjivanja i zloupotrebe. Takva deca kada odrastu bazično nemaju poverenja u sebe, druge ljude i svet oko sebe što se često ispoljava u potrebi za kontrolom, manipulacijom, konfuznim osećanjima i različitim oblicima zavisnosti. 

Daničino unutrašnje dete je posle dugog skrivanja od nas besno progovorilo: “Viče na mene. Udari me čim stigne. Mrzim ga. Mrzim ga… Onda me tera da sviram klavir kad dođu gosti. Stidim se. Želim da nestanem…” Onda se slomila u plač.” Udara me po prstima. Tata, molim te nemoj. Bojim se, Ja sam samo mala devojčica.”

Kako da prepoznamo kada nam govori ranjeno unutrašnje dete? Jednostavno je. Osećamo se povređeni, ranjeni, slabi i potrebna nam je brižnost i zaštita. Povređeno dete nam je najbliže kada imamo fizičke tegove i potrebno nam je isto što i malom detetu nega, pažnja i ljubav. Takođe, kad nam se dogodi iznenadna nesreća, poraz ili gubitak. Onda kada osećamo strah, tugu, žaljenje, krivicu ili sramotu ranjeno dete je sklupčano u nama.

Jak impuls da se sakrijemo ili povučemo takođe može da bude izraz povređenog deteta koje govori “Zaštiti me, pomozi mi!”

Kada smo depresivni, to je nekad duboko u nama pretučeno povređeno dete koje izmučeno od kritičnog roditelja. Dečiji self koji nije smeo da pokaže ljutnju i suprostavi se zlostavljanju i uvredama odraslih.

Jedan od jasnih znakova da je povređeno dete zaključano u nama je kada odrasla osoba ne može da oseća nikakvu radost i zadovoljstvo u životu.

Unutrašnjem detetu je važno dozvoliti da oseti svoja osećanja da bi moglo da se prepozna da je prihvaćeno i voljeno takvo kakvo jeste. Onda ima kapacitet da oslobodi svoje prirodno stanje radoznalost, razigranost, slobodu da istražuje, radost i ljubav.

Potisnuta emotivna energija naših dečijih rana – odbačenost, izneverenost, posramljenost, strah, ljutnja, nije nestala da postoji već se u odraslom dobu izražava kroz sve vrste zavisnosti, emotivnih problema ili psihičkih tegoba. 

Verino unutrašnje dete je progovorilo na jednoj sesiji i dalo joj odgovor:

“Vera je stalno bolesna zato što me krije i kažnjava. Ona mrzi svoj posao. Da samo hoće da me sluša rekla bih joj da ostavi taj glupi posao i biće skroz zdrava.”

Sledeća oblast u kojoj se jasno ispoljava povređeno unutrašnje dete su partnerski i ljubavni odnosi. Mi nesvesno u odnosu na partnera ponavljamo prvobitni obrazac odnosa koji smo imali sa roditeljima i privlače nas partneri koji će nas vratiti na nezalečene rane iz detinjstva. 

Milicino unutrašnje dete je reklo: “Da je mene pitala je bih joj odmah rekla da je nepošten i da će je varati. Iz prve sam videla kako gleda njene drugarice. Isti je kao i tata.”

Taj fini intuitivni dečiji radar koji svi imamo je veliki dar koji smo odbacili i zaboravili da koristimo. Povređeno dete u nama koje nije sigurno i ne može da ima poverenja u drugu osobu. Zato što nema poverenja ne može ni da dozvoli ljubav da opet ne bi bilo povređeno. Umesto toga oseća strah, razočaranje, ljutnju ili odbačenost pa navlači okolop na sebe da bi se zaštitilo.

Povređeno dete u nama prvo mora da se oseća sigurno da bi se pokazalo, pre svega nama. Ono se boji da bude opet kritikovano, ponižavano, vređano ili prosto odbačeno.

Anino povređeno dete je jedva iskazalo: “Osećam se kao da nemam kožu. Bojim se i stalno drhtim. Sve me boli i plaši. Stalno mi se plače. Ne mogu da budem sa drugim ljudima i da se pravim da sam normalna.”

Stoga, jedino ako dozvolimo sebi da čujemo glas povređenog deteta možemo da započnemo proces isceljenja ovog važnog dela koje nas približava istinskom selfu i psihičkoj celovitosti. Sada kada smo odrasli na nama je odgovornost za isceljenje ranjenog dečijeg selfa. Mi smo sada roditelji svom unutrašnjem detetu i to je prilika da se naučimo nežnosti, brižnosti, razumevanju i ljubavi prvo prema sebi, a zatim da ih poklonimo svojoj deci.